Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Tupko

tupkoBio jednom jedan pas. Rodio se kod kuje koja se u kucaniji parila sa nekim crnim labradorom, moguće da je bio neki od rahmetli Ibanovih. Bilo je ratno doba, 1993. godina, poznata po ludilu koje je donijela i odnijela, i u svemu tome, pojavio se mali crni pas. Mali crni psić se rodio sa deformacijom ili hendikepom prednjih nogu, odnosno, umjesto da se oslanja na šape, on se oslanjao na zglob ili koljeno noge, ali se nekako kretao dok je bio mali. Kao takav, nije mogao opstati u leglu, pa su ga moj drug Samir i njegova mati rahmetli Tima, uzeli pod svoju skrb i pružili mu utočište koje nije tako jadan mogao imati. Oni su mu bili i otac i mati i sve.

Kroz brigu i upornost mog druga i njegove majke, kao i komšiluka koji se poveo za lijepom i plemenitom gestom njih dvoje, taj psić je postepeno uspijevao da se pomalo oslanja na šape i na kraju, nekim čudom, počeo da hoda sasvim normalno. Gledajući ta pozitivna dešavanja, mi smo se svaki dan sagledavali, konstatujući da je sve moguće, ako ti je suđeno tako. Taj psić, koji nije imao nikakve nade da hoda normalno, da trčkara, igra se, traži sebi hranu i sve ostalo radi kao svako normalno pseto, odjednom ima sve te nade vraćene u njegov pseći život.

Vremenom je on postao jako razdragan i znatiželjan pas, toliko znatiželjan da se puno puta doveo u neku nezgodnu situaciju, iz koje je bježao glavom i repom bez obzira i tako je jednom ostao bez repa i postao što se kaže „kusav“. Toliko je bio simpatično blesav, da smo mu dali ime, Tupko. Nije bio glup, već je bio malo tupav, ono kao volio je zijana, ali se nekako vazda vadio iz njega. Tupko je bio veoma vjeran pas, gdje je odrastao, tu je i ostao, spavao, jeo, gdje god ode, on se obavezno ponovo vrati nazad kući svojoj, svome domu, kutiji pored zgrade.

Tupko je često upadao u probleme, ali je nekako imao osjećaj za tajming, pa je znao uhvatiti se noge kada zagusti, i prođe bez nekih većih poslijedica, a to je sve mogao zahvaliti tom iskustvu, koje ga je ostavilo bez repa. Izgledao je vrlo čudno tako bez repa, jer je imao građu labradora, a bez repa je ličio na nekog križanca između labradora, rotwajlera i eventualno nekog ponija, ali je bio veoma jak pas, što je bilo iznenađujuće. Ipak, kada smo ustanovili koliko ga komšiluk hrani, onda nam je bilo jasno zašto je izrastao u štenusinu, ali je na sreću svih nas, ostao Tupko i imenom i ponašanjem i nije bio opasan ni za kog, osim za sebe, ponekad.

Jednom prilikom za vrijeme sezone parenja ili kucanija kako se to kod nas narodno kaže, Tupko se osjetio kao nekim alfa mužijakom, psom, vjerovatno osjećajući taj neki miks osobina koje je nosio u sebi, kao mješanac. Imao je mudraluk i pamet labradora, znao se pomarisati kao rotwajler, a sposobnost eskivaže od većih belaja je vukao iz svojim lutalučkih, uličarskih, jalijaških korijena. I tako nošen nekom svojom sopstvenom atmosferom, poletio Tupko u malo veću kucaniju, da se dokazuje i eventualno zabiberi na kraju. Kad tamo, mrcina do mrcine i oni malehni, što te čopnu za nogu pa pobjegnu, a oni veliki reže i lete odmah za vrat. Ali, opravdavajući svoje ime, Tupko ulazi postepeno u tu kucaniju i prvi put dolazi u situaciju da se dokaže koliko vrijedi, koliko smije i koliko je spreman uhvatiti se u koštac sa starim i novim fakinima, isto tako željnim dokazivanja pred kujom i između sebe.

Nismo pratili kucaniju, jer nismo mi bili neka dokumentarna televizija koja prati životinje kroz faze života, već smo onako hodajući u veoma smanjenom obimu terena, zbog ratnih faktora, naljetali na tu kucaniju više puta u jednom danu. Kad odjednom, mi začusmo belaj među štenadima, potrčasmo iza zgrade, kad tamo, Tupko se mariše sa nekoliko fakina, oni ga napadaju, a on se hrabro ne da i na kraju, čudo opet, povukoše se fakini, a Tupko ostade kao pobjednik, u jakijama, ali pobjednik. Dalje se da pretpostaviti da je Tupko zabiberio, jer nismo pratili dešavanja do kraja. Na naše opšte iznenađenje, Tupko se pokazao kao zreli i hrabri muški pas, koji nije letio na slabije, a smio se pomarisati sa jačim i to sa grupom jačih pasa. Kasnije smo opet vidjeli Tupka kako se povlači od te grupe, jer su ga ponovo napali, ali nije više bilo toliko ni bitno, jer je parenje prošlo, pa ni Tupko nije htio bezveze da se mariše i troši snagu.

Polarni medo

Životinje imaju urođeno šesto čulo, kojem im pomaže da osjete neka dešavanja prije nego se dese i tako se eventualno spase stradanja. I Tupko je imao to čulo i tako je vazda prije granatiranja odlazio u haustor, u podrum, na sigurno. Jednom prilikom, bilo je fino vrijeme, jutarnji sati i naš neprijatelj, koji je bio na brdu i iza brda, je odlučio da na nas, civile, baci modifikovane avio bombe. Bacio ih je nekoliko, u rasponu od nekoliko dana, a jedno jutro je bacio na grad, pa gdje padne padne, jer se te bombe nisu mogle tako precizno navoditi. I jedna je opalila u legendarnu zgradu koju su nazvali „Luna“, iako ta bomba nije imala veze sa raketom Lunom, koja je inače puno razornija od ove modifikovane.

Kad sam čuo da je pala na to mjesto, popnem se na zgradu da vidim stanje i vidim prašinu, sivo-bijelu, na toj lokaciji. S obzirom da mi je drug Samir tu živio tada, odmah odem da vidim kakva je situacija. On je živio u zgradi niže prema stadionu, pa nije toliko bio ugrožen od te bombetine. Dođem kod njega, uđem, on igra igrica na Comodore-u, i tersa materi da mu ne smeta dok igra, jer može izgubiti život na igrici, a daleko dogurao u nivoima. Mati se snebiva uz zaključak da može svakako izgubiti i pravi život, jer mu granata može uletiti u krilo kad god hoće. Pitam ga ja znali šta je bilo i tako, kaže on da zna, zgrada se skljokala na pola, nema mrtvih, samo nema Tupka. I tako mi razmišljamo o Tupku, nije valjda da je pobjegao u baš u tu zgradu, pogrešnu, kad nešta po vratima grebe. Mi se pogledasmo, Tupko garant!

Otvorimo vrata, kad imamo šta vidjeti. Tupko je inače bio veoma crn pas, „k'o zift“ što bi rekli stari ljudi, jedva ga vidiš po danu u sjeni kad stoji, a navečer ga ne vidiš nikako. Međutim, ispostavilo se da je baš taj dan, to jutro, Tupko ušao u pogrešan haustor od pogrešne zgrade, u koju je opalila bombetina. Ali, kako ga od psećeg djetinjstva prati sreća, tako je i ovaj put bila sa njim u tom haustoru koji se skljokao. I naravno, od silne prašine, pojavio se Tupko na vratima kao polarni medo ili lipicaner, bijel kao brašno. I preplašen kao grlica, samo je uletio u kuću, otišao u kuhinju i legao pod sto, onako bijel kao vreća brašna.

Nakon određenog vremena, poslije ratnih godina, Tupko se negdje izgubio, njegove pseće ludorije i potrebe ga negdje odvele, nismo se plaho brinuli, jer smo znali da je postao iskusni Jalijaš. Tek jednom netom nakon rata, sjevnuo je Tupko, kao grom iz vedra neba, u jednoj kucaniji i izazvao radost i gromoglasan smijeh među nama.

Došlo je do kraja…

Razmišljajući ovako o tom legendarnom psu, uvidio sam da u nekim momentima, mala je razlika između ljudskog i psećeg života. I čovjeka također vode potrebe, nagoni, susreće se sa raznim situacijama, mora donositi brze odluke, nekad ga sreća pomazi pa ga neko pripazi, a nekad je borba za vratove non-stop. Imao sam i ja psa, ženka pit bull, zvala se Lili, po Lili Marlen, inače njemačkoj pjevačici iz perioda drugog svjetskog rata, koja je bila popularna na obje zaračene strane. Moja Lili je rasla u porodičnoj atmosferi i kao takva je i kasnije ostala, mirna, vesela, uvijek spremna na igru, ali i dosta razumna koliko pas može biti i uvijek je gledala u oči kada joj se obraćaš i bila je neka vrsta terapeutskog psa, ko se imalo bojao psa, nje se nije bojao i liječio se u njenom prisustvu.

Kaže se da je pas oličenje karaktera vlasnika, a moj pas nije imao samo jednog vlasnika, već cijelu porodicu koja se brinula o njoj, i koja se posvetila njoj i uživala u vremenu provedenom sa njom. Tupko je bio oličenje ljudi koji su mu pomogli da preživi, da se rehabilituje od hendikepa i da kasnije postane suvereni pas, koji je znao i smio ono što je htio. Ali jedno je sigurno, nikad nije belajio i pohasio se bez veze i uvijek je imao onaj iskreni pogled, pun zahvalnosti prema svakome ko mu nešta fino kaže ili da.

Od pasa se može svašta naučiti u ovim vremenima, a u ovim vremenima i ljude i pse su ostavili da lutaju po ulicama. Čitam da je za rješavanje pasa lutalica potrebno više finansijskih sredstava nego za rješavanje socijalnih slučajeva ljudskih bića. Tupko je pod uticajem psećih gena i ljudskog okruženja formirao se u neku svoju pseću formu karektera, a mi kao ljudi, imamo raznih uticaja kroz historiju na naš mentalitet i kad našeg čovjeka baciš u Njemačku, Australiju, Ameriku, Kanadu, Švedsku, on se snađe, ali kada ga ostaviš u svojoj matičnoj zemlji, on propada, neobjašnjivo.

A i Tupko je napustio Visoko kad je vidio da više haira nema. Eto dokle je došlo.