Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Radoje Domanović: Mrtvo more

radoje-domanovic2Putujući po svetu čovek vidi svašta, često što ni u snu nije snio, a kamoli budan mogao zamisliti. Čitao sam u jednim engleskim novinama kako je cela engleska štampa napala najoštrije nekog grešnog Engleza koji beše napisao nekakav putopis kroz Srbiju. Čitao sam i taj putopis, i izgleda mi dosta veran, ali mu niko od Engleza nije verovao ni da postoji čak neka zemlja Srbija, a kamoli ono što on piše o toj zemlji. Nazvali su ga zanesenjakom, pa čak i ludim čovekom. Eto, sad, neka vide kritičari da se u svetu sve može videti, pa da ne viču jednako: nije verno, ne odgovara prirodnosti; ličnosti kao da su pale s Meseca (a ne vide kako i pored njih i pored nas prolaze svakodnevno tolike individue koje su mnogo gore nego da su s Meseca pale), a već njihov stereotipni crven končić što se, ne znam, provlači kroz delo, kuda li, bestraga, izišao mi na vrh glave.

Eto, dakle, tako i ja, putujući, naiđem na jedno divno društvo, upravo mesto, državicu, šta li.

Prvo na šta naiđem u toj zemljici (hajde, baš da je tako klot zovemo) beše neki politički zbor.

„Lepo, boga mi; kud ja da natrapam na to čudo!” – pomislim u sebi, i bi mi neprijatno, jer sam se u Srbiji već odvikao od političkih zborova i učešća u javnim poslovima. Sve se to jedno s drugim grupisalo i izmirilo, pa nema čovek s kim ni da se čestito zavadi.

Iznenadio sam se. Zborom rukovodi predstavnik vlasti u tom kraju zemljice, valjda ga zovu okružni načelnik, a on je i sazivač političkog zbora.

Mnogi građani dremljivi, podbuli od spavanja, neki dremaju stojeći, usta im poluotvorena, oči zatvorene, a glava im klimata levo-desno, gore-dole; zanijaju se po dve građanske glave malo jače, udare se, preznu, oba političara pogledaju tupim pogledom jedan drugog, ne iznenade se ničemu, oči im se opet zatvore, i glave klimataju revnosno i dalje. Mnogi legli te spavaju, a hrkanje se razleže da je milina čuti. Mnogi su, doduše, budni, ali trljaju oči i zevaju slatko i glasno, te kao da pomažu, radi bole harmonije, onima što hrču u horu. Pogledam, kad sa sviju strana panduri nose na leđima građane. Svaki uprtio po jednog pa ga nosi na zbor. Neki, mirni, ćute i gledaju ravnodušno oko sebe, neki zaspali, a nekolicina njih se praćaju i otimaju. Neke, uporne, doteruju vezane.

– Kakav je ovo zbor? – pitam jednog.
– Ko ti ga zna! – odgovori mi ravnodušno.
– Valjda nije opozicija?
– Opozicija! – odgovori opet ne gledajući ni ko ga pita.
– Pa zar vlast saziva opoziciju na zbor, i još lude silom dovodi? – upitam.
– Vlast!
– Pa zar protiv sebe?
– Sigurno! – odgovori mi s dosadom, kao u nekoj nedoumici.
– Možda je zbor protivu naroda? – upitam.
– Možda – odgovori onaj na isti način.
– A šta ti misliš? – upitam.

On me pogleda tupo, bezizrazno, sleže ramenima i raširi ruke, kao da bi rekao: „Šta me se tiče!”
Ostavim ga i htedoh prići drugom, ali me njegovo lice bez ikakva izraza odvrati od tog ludog, bezuspešnog pokušaja.

Odjednom, čuh neki ljutit glas:

– Šta to znači? Niko živ neće u opoziciju! To se dale ne može trpeti. Sve same pristalice uz vladu i vlasti, sve poslušno, sve mirno, pa to tako iz dana u dan, da se već čoveku zgadi i na tu poslušnost.
„To je divan i obrazovan narod!”, pomislim u sebi i pozavidim toj idealnoj zemljici. Tu, valjda, ni moja pokojna strina ne bi huknula ni predvidela kakvu opasnost. Ljudi obrazovani i poslušni, mirniji mnogo više nego što je od nas kao dece i tražio onaj dobri, stari učitelj, jer njihov mir i dobro vladanje dosadi i obljutavi čak i samoj miroljubivoj policiji.

– Ako vi tako produžite i dale, – viče načelnik oštro, ljutito – onda umemo mi okrenuti drugi list, pa će vlada ukazom postavljati opozicionare. Čas posla, a toga, ako niste znali, ima u drugom svetu. Za vođu krajnje i oštre opozicije protiv današnjeg režima postavlja se taj i taj, s godišnjom platom od petnaest hiljada dinara. Za članove glavnog odbora opozicione stranke: taj i taj, taj i taj, taj i taj, pa hajd. Pa, onda, za opozicionare okruga toga i toga: taj i taj, taj i taj, pa mirna krajina. Ne može to ovako više. A vlada je već našla puta i načina da pokrene i jedan list protiv sebe. Zato je već počela voditi pregovore i našla dobre, pouzdane, verne ljude.

Građani, odnosno opozicionari, gledaju dremljivo u načelnika i na njihovim licima se ne opaža nikakva promena. Niti ih to iznenađuje, niti buni, niti raduje, – apsolutno ništa, kao da načelnik ništa nije ni govorio.

– Dakle, vi ste sad opozicija! – veli načelnik.

Svet gleda u njega i ćuti mirno, ravnodušno. On uze spisak sviju prisutnih, odnosno doteranih na zbor, i poče prozivati.

– Svi su tu! – reče posle prozivke zadovoljno.

Načelnik se zaturi u naslonu od stolice i protrlja ruke od zadovoljstva.
– E, dobrooo! – reče s osmehom na licu. – Sad, u ime boga, da počnemo!… Vaš je zadatak, kao protivnika vladinih, da vladu napadnete najoštrije i da osudite njen politički rad i pravac politike i spoljne i unutrašnje.

Svet se, malo-pomalo, poče pribirati, dok se, tek, jedan prope na prste i diže ruku, pa procvile slabačkim glasom:

– Ja znam, molim gospodine, jednu priču o opozicionaru.
– E, dede pričaj.

Građanin se malo nakašlja, promrda ramenima, pa uze pričati takvim tonom da više izgleda da kukuriče, isto onako kao što smo mi odgovarali u osnovnoj školi i prepričavali poučne pričice:

– Bila tako dva građanina: jednome bilo ime Milan, a drugom Ilija. Milan je bio dobar i poslušan građanin, a Ilija opak i nevaljao. Milan je slušao svoju dobru vladu u svemu, a Ilija je bio nevaljao i nije slušao svoju dobru vladu, već je glasao protiv vladinih kandidata. I dobra vlada zovne k sebi i Milana i Iliju, pa će reći:

„Dobri Milane, ti si dobar i poslušan građanin; evo tebi puno para i dobićeš pored svoje službe još jednu s bolom platom. To reče, pa pruži dobrom Milanu punu kesu s novcima. Milan poljubi vladu u ruku i ode veselo svojoj kući.”

– Potom se vlada okrete Iliji i reče:

„Ti si, Ilija, rđav i nevaljao građanin, zato ću te uhapsiti i oduzeti ti platu što je primaš, pa ću je dati dobrima i valjanima.”

„Dođoše džandarmi i uhapsiše rđavog i nevaljalog Iliju, te je mnogo patio i ožalostio svoju porodicu.”
– Tako prolazi svaki onaj koji ne sluša svoga starijega i svoju vladu.
– Vrlo dobro! – reče načelnik.

– Ja znam, molim, gospodine, čemu nas uči ova priča! – reći će drugi građanin.
– Dobro. Kaži!

– Iz ove pričice vidimo kako treba biti veran i poslušan svakoj vladi, pa da čovek srećno poživi sa svojom porodicom. Dobri i poslušni građani ne rade kao Ilija, pa ih svaka vlada voli! – govori opozicionar.

– Lepo, a šta je dužnost dobrog i poslušnog građanina?
– Dužnost je dobrog i rodoljubivog građanina da se ujutru digne iz postelje.
– Vrlo lepo, to je prva dužnost. Ima li još koja?
– Ima još.
– Koje su?
– Da se građanin obuče, umije i doručkuje!
– Pa onda?

– Onda iziđe mirno iz svoje kuće i ide pravo na svoj posao, a ako nema posla, onda ide u mehanu, gde čeka vreme ručku. u podne tačno dolazi opet mirno svojoj kući i ruča. Posle ručka popije kavu, opere zube i legne da spava. Kad se dobro ispava, građanin se umije i ide u šetnju, pa onda u mehanu i, kad dođe vreme večeri, dolazi pravo svojoj kući te večera, a posle večere legne u postelju i spava.
Mnogi od opozicionara ispričaše po jednu mudru, poučnu pričicu i objasniše čemu nas ta priča uči. Zatim opozicionari pređoše na svoja ubeđenja i principe.

Jedan predloži da se zbor završi i da svi zajedno odu u mehanu na čašu vina.

Tu se mišljenja podeliše i morade doći do burne debate. Niko više nije dremao. Dođe glasanje u načelu. Po svršenom glasanju, načelnik objavi da je predlog primljen u načelu da se uopšte ide u mehanu, i sad dođe pretres u pojedinostima: šta će se tamo piti?

Jedni hoće vino i sodu.

– Nećemo, – viču drugi – bole je pivo!
– Ja iz principa ne pijem pivo! – veli jedan iz prve grupe.
– A ja, opet, iz načela ne pijem vino.

I tako se pojaviše mnogi principi i ubeđenja, i otvori se burna debata.

Neki pomenuše kavu (oni su u užasnoj manjini), a jedan između njih izvadi sat, pogleda i reče:
– Tri časa i pet minuta! Ni ja sad ne mogu piti kavu. Ja iz principa pijem kavu samo do tri časa po podne, a posle toga vremena ni za živu glavu.

Dođe, posle mnogih govora, koji su čitavo poslepodne trajali, do glasanja.

Načelnik se, kao valjan predstavnik vlasti, držao objektivno i pravično. Ničim nije hteo uticati na slobodu glasanja. Svakome građaninu dozvolio je da mirnim, parlamentarnim putem dâ svoj glas za svoje ubeđenje. Uostalom, svakom je to pravo i zakonom dato i našto ga onda oduzimati?
Glasanje je teklo u najvećem redu.

Po svršenom glasanju ustade načelnik s važnim, ozbiljnim licem, kao što dolikuje predsedniku političkog zbora, i još važnijim glasom objavi rezultat glasanja:

– Objavljujem da je ogromnom većinom pobedila trupa koja je za vino i sodu, zatim dolazi malo manji broj frakcije za čisto vino, zatim frakcija za pivo. Za kavu su glasala trojica (dvojica za slatku, a jedan za gorčiju) i, najzad, jedan glas za melanž.

Taj je i inače, zaboravih napomenuti, bio započeo govor protivu vlade, ali mu masa zagluši grajom taj detinjasti ispad. On onda, malo docnije, poče govoriti kako je protivan i ovakvom zboru, i kako to i nije zbor opozicije, već vlasti palo na um da se prošali, ali ga i tu ostali vikom i grajom sprečiše da govori.
Načelnik posle toga poćuta malo, pa dodade:

– Što se mene tiče, ja ću piti pivo, jer moj gospodin ministar ne pije nikad vino i sodu.
Najedanput se opozicija pokoleba i izjaviše svi da su za pivo (sem onoga što je glasao za melanž).
– Ja neću uticati na vašu slobodu, – reče načelnik – i tražim od vas da ostanete pri svom ubeđenju.
Bože sačuvaj! Niko neće da čuje za ubeđenje, i uzeše dokazivati kako je to glasanje slučajno tako ispalo, i da se i oni sami čude kako se to desilo kad, u stvari, niko nije tako mislio.
I tako se sve to lepo svrši, i odoše posle dugog i mučnog političkog rada u mehanu.
Pilo se, pevalo, napijane su zdravice i vladi i narodu, i u neko doba noći svi su se mirno i lepo razišli kućama.

Sutradan načelnik je poslao šifrom izveštaj vladi o jučerašnjem političkom zboru. Izveštaj glasi:
„U mom se okrugu pojavila jaka politička struja protivnika današnjoj vladi. Pokret svakog časa hvata sve više i više maha, tako da se ja bojim da ne dođe u pitanje opstanak današnje dinastije. Upotrebljavao sam sve mere koje sam mogao i sva sredstva što sam ih imao na raspoloženju da sprečim ovo zlo; ali kako se taj opozicioni, upravo revolucionarni pokret javio naglo, kao bujica, to su svi moji pokušaji bili uzaludni, i revolucionari su se nasilno iskupili u ogromnom broju juče po podne na zbor. Iz njihovih oštrih i drskih govora uvideo sam da su anarhističkih načela i da u tajnosti sigurno spremaju bunu i prevrat u zemlji. Naposletku, posle mučnih i teških napora, jedva sam uspeo da zbor rasturim, jer je moglo biti velike opasnosti, pošto je jedan između njih čak pretio kako će oni oboriti monarhiju i uvesti republikanski sistem vladavine.

U prilog pod ./. šaljem učtivo gospodinu ministru spisak najopasnijih ličnosti (tu je bio kao kolovođa onaj osobenjak što pije melanž, „cukervaser”, šta li beše, zatim ona trojica što su bili za kavu) i molim za naređenje šta dale da preduzmem u ovako važnim i sudbonosnim prilikama po našu zemlju.”

Načelnik je odmah, posle tako krupnih usluga što je učinio zemlji i upravi zemaljskoj, dobio odlikovanje i klasu. Svi oni opozicionari došli su da mu čestitaju, i na tome se stvar svrši.

Posle svršenog zbora, zapitao sam bio jednog:

– Zar kod vas nema ludi što se bave politikom?
– Bilo je i toga.
– Pa?
– Ništa… Budalaštine!
– Što budalaštine?
– Ostavi se, molim te; ko će da mi vodi politiku?!… Počinjao je to jedan!
– Pa šta učini?
– Lud čovek! Šta ima da učini?!… Znamo ga svi: i ko je i otkuda je i čiji je sin i šta jede u kući.
Otac mu bio majstor, ali poslednji čovek, a on otišao u školu, mlatio se negde po svetu, pa došao natrag i započeo da mi priča: treba ovako, treba onako, pa ne znam uređenje, pa zakoni, pa ustav, pa građanska prava, pa sloboda zbora, pa izbori… Mani, molim te, vazda je on buncao koješta!

– Pa šta mu ti kažeš?
– Ništa! Šta da mu kažem? Gledam ga, pa se smejem. Znam njega; nema hleba čestito da jede, a znam mu oca i familiju. i on mi priča šta je ustav i sloboda?
– Možda zna čovek?! – rekoh.
– Ostavi, molim te, bar njega znam koliko je težak.
– Pa šta uradi?
– Šta će da uradi?!… Čita neke knjige, trči iz mesta u mesto, agituje nešto, skupio nekoliko njih, držali neke zborove. Hapsiše ga, kažnjavaše, proterivaše. Kažem mu ja jednom: „Što se zanosiš kao derište, te ne gledaš svog posla? Vidiš da si lud čovek?!”
– Šta mu drugi vele?
– Pukoše ludi od smeja. Kad iziđe iz zatvora, pa prođe ulicom, tek onda nastane smej.
„Nađe li ustav?”, upita ga neko, a cela ulica u smej. – More, što je bilo šale s njim, to nema. Nekiput da se isprevrćemo od smeja. I danas mu ostalo ime Toma Ustav! reče mi onaj, i zasmeja se tako da mu suze udariše na oči.
– Pa šta je bilo s njim?
– Propao je, siromah. Nema nigde ništa, a i službu mu državnu ne dadu… Budala! Njegovi drugovi po školi kakve lepe položaje imaju, a on tako! Nije mu niko kriv. Doduše, hvale ga da je bio od sviju njih najspremniji i najinteligentniji, al’ nekako zanesenjak. Ništa nije gore nego kad čovek uvrti sebi neke bube u glavu. Našao se on da ispravlja nešto. Celom svetu dobro, a on hoće nešto naročito, kao da ga mi ne znamo. Siromah!…
– Šta sad radi?
– More, sad se opametio, al’ dockan! Mi ga izlečismo od buba, a kako je on bio durašan, ništa vlasti ne bi s njim učinile. Nego mi počesmo da teramo komediju, pa ga još đavoli prozvaše „Ustav”. Tako danas, tako sutra, pa počeše ludi s njim da prave šale gde stignu, gde stanu. On se bori, bori, pa malaksa… Žao mi ga jadnika! Nije bio rđav!… Sad je pametan, ozbiljan čovek, ne zanosi se kao pre. Povukao se gotovo sâm za se, pa se slabo s kim i druži. U sirotinji je, ali ga mnogi pomažu. Svima nam ga je žao, ali sam je kriv…
– Kako sad ludi s njim?
– Lepo!… Sad ga ne ismeva niko, vole ga ludi; a i žalimo ga, jadnika!

(Odlomak iz Mrtvog mora)