Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Šlep služba

slepanje1.ashxGdje god da pogledam, kroz prozor, na ulicu, u svoju dušu, na internet, na TV, iz radija, inspiracija dolazi u svojim sirovim oblicima i na meni je samo da je rafiniram, obradim, složim u nešto smisleno, nešto što izaziva da se makar jedan čovjek zamisli malo o svemu tome. Sve je to nama pred očima, u ušima, u mislima, samo mi to izbjegavamo da se suočimo, da razmislimo, da reagiramo, da promijenimo na bolje. Mi volimo eskivažu izazova, mi smo eskivatori, mi šta god treba da se uradi na bolje, mi to odmah na eks eskiviramo. Mi se volimo šlepati. Šlepa nacionale. Šlepnjaci. Stranka demokratskog šlepanja. Šlepom u budućnost. Šlepa zna. Snaga šlepe. Nas šlepaju i sa Istoka i sa Zapada.

Lahko je narodnim i tuđim parama i donacijama, izbore mlatit’. Kićenje tuđim perjem, odnosno kićenje tuđim brkovima i finansijama. Konvoji raznih šlepera su otišli u razne muslimanske zemlje, pa evo u zadnje vrijeme i Tursku čekaju na utovar hedija, kak'ih bilo, samo daj bajde, da mi ne moramo ništa „pomaketi“, da mi nismo „troškali“, da mi „naš“ budžet dijelimo onako kako mi smatramo da trebamo. U prijevodu to znači, samo svojim, i samo onim koji nam ljube skute i pozadine. Taj ciklus/cirkus, koji evo već 20 godina nas vodi u propast i neimaštinu na društvenom nivou i danas traje, i vrti se bez znakova da će se izlaufati. A kako da se izlaufa kada je osnovni pogon tog prevarantskog ciklusa i cirkusa, naš legendarni narod, koji se nada beskonačno. A ko se samo nada, to mu i ostaje. Opet, žao mi naroda džaba je.

S obzirom da za ovo šlepanje već znaju svi, i brkovi u Anadoliji, i ptičice na grani, i dupelisci i svi ostali hinjavci, koji znaju da to nije stvarna slika mogućnosti i sposobnosti, već hinjski podržavaju, sa dozom kao kritičke osvrti, u stilu, bolje išta nego ništa ili bilo ikako nego nikako, i tako očekuju da će neko prepoznati njihov mudri oportunizam upakovan u lokal patriotizam, pa ih pomilovati budžetskim čarobnim štapićem, pa i oni šlepaju na taj konvoj bajdaluka. Finansija je sama po sebi jedna vrsta nauke, koja se bavi finansijama, logično. Pod finansijama se vode razna sredstva, procesi, sve je to jedna veoma interesantna i nadasve kreativna nauka, koja se kod nas, u bajdalija, drugačije interpretira, kao i sve drugo. Finansijska politika, šta je to u nas? Ko je to kod nas finansijski kompetentan stručnjak i da li on postoji na ovim kasabljanskim prostorima?

Dakle, kako izgleda finansijska politika i praksa kod nas. Ona je u suštini bazirana na šlepanju i to na nekoliko načina. Šlepati se može parcijalno ili totalno, ovisno o situaciji. Ako naši šlepolitičari nešto započnu, u nekoj fetusnoj fazi ostanu, jer kao nema para (pa ako nema kako su onda mogli započeti projekt, jer svaki projekt ima svoje evaluacione predfaze, gdje se vidi je li izvodiv iz svakog aspekta ili ne) odu onda kod nekog da išću, da mole, da se neko sjadi, da nam dovrši ostatak tog posla ili projekta. Vrlo domišljato, mudro, da ne kažem genijalno, ali to može proći jednom ili eventualno nekoliko puta, ovisno od iznosa ili projekta i to kod nekog ko nas ne zna baš oprave, a šta kasnije. Kod nas se finansijska politika zasniva na raznim metodama, od njih ću nabrojati nekoliko: vau-vau, peškeš, đemtidovamtipli, saćekaj me loma, hoš’ bit’ tu, naši smo i tako dalje u raznim oblicima i varijantama. Sve u svemu, finansijske metode koje se kod nas koriste, u zadnjih 20 godina su na principu priče, teška situacija i ratnih razaranja i ta priča je donosila velike količine novčanih sredstava u našu zemlju, ali nekako dok nisu došle u zemlju, morale su proći kroz državni aparat, a taj aparat je podešen da guta žetone, odnosno pare i ljude koji se potpuno bace u zagrljaj sistema.

Sadašnja vlast, koja se obnaša u Kasabici, recimo, je najeklatantniji primjer šlepanja. Ja bih samo volio da su bili makar malo iskreniji i duhovitiji, da ne kažem dosjetljiviji, pa da su moglo komotno otvoriti „Šlep službu“ unutar javnog „organa“, da barem imaju adekvatnu službu za sve ove radove koje poduzimaju na bilateralnim odnosima, odnosno na „brkoteralnim“ odnosima koje ostvarujemo sa bračom Turcima. A šta ljudi moji kada Turci vide da smo mi fintaroši, gotovaneri, da jednostavno volimo da nemamo troškova, da se grebemo, da se šlepamo, da se molimo, da se jadamo. Neka, ako je tako, neka bude tako, ali dajte da to barem više uokvirimo realno, transparentno, pa da onda objavimo neki konkurs za tu šlep službu, pa da onda dođu puno jači dipleri od ovih aktualnih, pa da nam onda iz raznog svijeta donesu na fol puno više stvari nego mogu ovi koji su opčinjeni samo Turskom.

Tuđe trošimo, svoje ne damo

Ako ovo nije dovoljno za inspiraciju, da se konačno fino predstavimo svijetu kao oni koji ipak ne žele, neće, ne mogu, da od sebe naprave ljude „o sebi pri sebi“, što se kaže, onda ja stvarno ne znam šta je. Dakle, šlep služba bi bila zadužena da se šlepa kome god može, onda bi bila sastavljena od predstavnika svih mogućih konfesija, nacija, da su nam vrata otvorena za svakog člana šlep službe, da imamo čovjeka i za istok i za zapad, i za sjever i jug, da odu, da se prišlepaju za bilo šta što nam treba, da nam distribuiraju šlepanje širom planete zemlje. A za to vrijeme, mi ćemo iskoristiti da budžet punimo sredstvima, finansijskim naravno, koliko god možemo, da uštedimo na čime god možemo, na sportu, kulturi, higijeni, obrazovanju, jer dobit ćemo donacije, pomoći, hedije, dobit ćemo sve od nekog tamo, samo treba znati prezentirati naš jad, jer mi smo napaćeni narod. Ne smijemo govoriti da smo mazohistični i to moramo vješto sakrivati od drugih. Trošit ćemo tuđe, svoje nećemo. Tuđe trošimo, svoje ne damo!

Ako nam je osnova finansijske politike sofisticirano prosjačenje po svijetu, od istoka i zapada, pa i sjevera i juga, koji se polako bude u prepoznavanju raznih lopovluka, ako nam je baš takva finansijska politika spram zemalja od kojih nešto očekujemo ili tražimo, dajte bar da i taj naš osebujni način poslovanja priznamo, potvrdimo kao suveren nama, i da šlepanje postane i oficijelni predmet na ekonomskim, političkim, diplomatskim i sociološkim studijama, školama, da se omladina nauči onome šta treba i šta kod nas „pali“, a ne da glumimo šatro stručnjake, koji se samo znaju upakovano šlepati.

Rahmetli Alija Izetbegović je imao onu vrlo aplikativnu izjavu, da „nas voli i istok i zapad“. Ja bih sada malo parafrazirao, i rekao da se mi šlepamo i istoku i zapadu, da nas handri i istok i zapad, da mi ne znamo da li smo istok ili zapad, mi ne znamo bil’ piškili ili bi kakili, bil’ sjeli ili ustali, ali znamo jedno, a to je da išćemo od svakog ono što mi imamo, ali nećemo da trošimo, jer nam može zafaliti, ne daj Bože ili nam je ostala navika od djetinjstva, da budemo škrti i hinje, pa da uvijek se šlepamo i trošimo tuđe klikere, autiće, lutkice, salvete, lopte, kifle, bombone, cigare, pive, poreze i tako dalje.

Čitav život gledam kako se šlepamo, hajde manje u onoj Jugi, ali ovo poslije rata, opet ponavljam, poslije rata, mislim nema više smisla. Što se nismo šlepali nekome da nam pogura KTK i Vitex, jer pazite, prije rata, ova dva kombinata su zapošljavali oko 7000 radnika. Sada Vitex ne zapošljava, a tako i KTK, ne zapošljavaju, već pate, nekoliko stotina radnika, a poražavajuće je i da nekad perspektivna, najmodernija kožara na području jugoistočne Evrope, Prevent Leather, zapošljava isto tako nekoliko stotina radnika i to se i ovi isto pate. Pazite opet, stare upropaštene firme od porodice Balijašević i najmodernija firma, isto od porodice Balijašević, imaju iste patnje radnika. Otvori se zemljo. Ne otvaraj se, nisi luda.

Zašto se naši istaknuti šlepnjaci nisu uputili u razne svjetske zemlje i tražile da nam se pomogne da reanimiramo ove velike kombinate, koliko toliko, da barem održimo neki tempo, jer nije rat u nas trajao 20 godina, pa da nam je sve zastarilo i nije Kina sve poklopila, može se svrha i namjena proizvodnje na neki drugi način promijeniti, a da se resursi i tehnologija suštinski zadrži. Ali ne! Oni su otišli, tražili su pare, pare oni vole. A zna se šta bude sa para, kada porodica Balijašević dođe do njih. Pare dobiju nogice, krila i odu na privatne račune, a njih naravno, za sve nas, bole njihove fino uređene, mekane, pihtijaste čune.

Šleperi para su nam poslani, šleperi para za odbranu zemlje, a mi ostali na parčetu iste, šleperi para da se ljudi pomognu da se vrate na svoje i da imamo više zemlje, ali jok, ne daj nikom, to smo dobili mi, mi smo otišli i mi smo znali specijalno zaiskat i zajadit’, to je naša zasluga. Šleperi para su došli i iza rata, da se pokrenemo naprijed, ali jok, ne daj, ne daj nikom, ovo je naše, mi smo ovo zaslužili, mi smo jedini ispravni, samo mi.

Neka, neka i šlepa ode kad-tad, pa ćemo onda vidjeti čija šlepa lažnu robu vozi. Neka neka, doći će šlepa na kolica, ničija šlepa nije do zore trajala, možeš koliko hoćeš, ali ne možeš se šlepati dokle hoćeš, doći će faktura za šlepanje jednog dana, polako, sve dođe na svoje, prije ili kasnije, bit će svima jasnije.

Bit će jasno kao dan, vedar dan, sunčan dan. A do tada, zastava na pola koplja stalno se vijori kod naših stručnjaka, a bankovni računi se pune kao bure bez dna. A narod se nada, i nada, i nada, i………………