Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Imao sam prijatelja

kelila dimnaAbdullah ibn Muqaf'a  ( 106 hidž. god. – 142 hidž. god. odnosno 724. god.-759. god.). Ime mu je bilo Rozbeh prije nego će primiti islam, rođen je u mjesu Havr u današnjem Iranu. Otac mu je nazvan Muqafa’ zbog deformisanih prstiju usljed kazne koju je dobio od po zlu čuvenog Hadždžadža (Hadždžadž ibn Jusuf  41 hidž.god. – 75 hidž.god. odnosno 660 – 714) poznatog po hutbi održanoj stanovnicima Iraka nakon preuzimanja namjesništva nad ovim vilajetom koja počinje riječima koje je historija dobro upamtila:

أما والله فإني لأحمل الشر بثقله وأحذوه بنعله وأجزيه بمثله، والله يا أهل العراق إني لأرى رؤوساً قد أينعت وحان قطافها، وإني لصاحبها، والله لكأني أنظر إلى الدماء بين العمائم واللحى

„Tako mi Boga ja nosim zlo sa svom njegovom težinom, gazim ga njegovom obućom i kažnjavam ga njemu sličnim. Tako mi Boga o stanovnici Iraka: Vidim ovdje neke glave kako su sazrile i vrijeme im je da budu ubrane, a ja sam njihov vlasnik. I tako mi Boga kao da gledam u krv između turbana i brada“.

Ibn Muqafa’ je učio od malih nogu perzijski, a arapski jezik u čijoj stilistici i retorici će ostati poznat učio je tek kasnije kao strani jezik. Živio je u krizno vrijeme u periodu pada Emevija i prelaska hilafeta iz ruku Emevijske dinastije u novouspostavljeni Abasijski hilafet. Bio je plemenit, častan i dosljedan čovjek o čemu svjedoče mnoga istorijska kazivanja. Kaže se da kada je ubijen posljednji Emevijski vladar Mervan ibn Muhamed, a njegov pisar i sluga poznati Abdul-hamid el Katib ostao da se skriva u bijegu, a bio je u velikom prijateljstvu sa Ibn Muqafa'om, isti je pronađen u kući Ibn Muqafa'a kako se skriva, te su bili upitani: Koji od vas je Abdul-hamid el Katib? Obojica su odgovorili: Ja!

Namjesnik onog vremena jako ga je mrzio i na kraju je ubijen na krajnje svirep način kao žrtva političkih previranja unutar same abasijske porodice. Uz to mu je prislonjeno otpadništvo od vjere i raskolništvo od čega je on čist čemu svjedoče njegova djela kao i studije napisane o njegovom životu i misli.

Iza njega su ostala kapitalna djela koja su danas prevedena na sve značajnije jezike, a između kojih  je i njegov čuveni prijevod djela Kelila i Dimna sa pahlavijskog jezika (jednog od perzjskih jezika) na arapski, da bi kasnije iz arapskog isto djelo bilo preneseno u sve značajnije jezike svijeta. Tu su još djela kao el Edeb- Sagir i el Edebu-l kebir gdje u dijalog uvodi životinje i oslikava vječni raskol između obrazovanih ljudi i vlasti, dok u djelu el Edebul – sagir govori o odgoju nefsa i vježbanju istog da ovlada sobom na putu činjenja dobrih djela.

Upitan je: Šta te je odgojilo? Rekao je: Moj nefs, kada vidim drugog da dobro čini i sam nastojim da budem isti, kada vidim da loše postupa, nastojim da ista djela odbacujem“.

Abdullah ibn Muqaf'a opisuje savršenog prijatelja kojeg bi poželio svaki čovjek. Ne zna se da li ovdje misli na spomenutog Abdul-hamida el katiba, ali kako kažu dobri poznavaoci arapske književnosti: Primjer je univerzalan i oslikava prijatelja kojeg bi svako poželio:

  كان لي أخ أعظم الناس في عيني، وكان رأس ما عظمه في عيني صغر الدنيا في عينه، وكان خارجا من سلطان بطنه، فلا يشتهى مالا يجد، ولا يكثر إذا وجد، وكان خارجا من سلطان فربه، فلا تدعوه اليه مؤنة ولا يستخف له رأيا ولا بدنا. وكان لا يتأثر عند نعمة، ولا يستكين عند مصيبة. وكان خارجا من سلطان لسانه، فلا يتكلم بما لا يعلم، ولا يمارس فيما علم، وكان خارجا من سلطان الجهالة، فلا يتقدم أبدا إلا على ثقة بمنفعة، وكان أكثر دهره صامتا، فإذا قال بز القائلين، وكان ضعيفا مستضعفا، فإذا جد الجد فهو الليث عاديا. وكان لا يدخل في دعوى، ولا يشارك في مراء ولا يٌدلى بحجة حتى يرى قاضيا فهما وشهودا عدولا. وكان لا يلوم أحدا فيما يكون العذر في مثله حتى يعلم ما عذره. وكان لا يشكو وجعه إلا عند من يرجو عنده البرء، ولا يستشير صاحبا إلا أن يرجو منه النصيحة. وكان لا يتبرم ولا يتسخط، ولا يشتكى ولا يتشهى ولا ينتقم من العدو، ولا يغفل عن الولي ولا يخص نفسه بشيء دون اخوانه من اهتمامه وحيلته وقوته.

„Imao sam prijatelja, bio je najkrupnija stvar u mojim očima. Glava onoga što ga je kod mene činilo velikim jeste to što su materijalna dobra bila u njegovim očima mala. Bio izvan vlasti svoga stomaka. Nije težio onome što nije mogao naći, a kada bi našao nije pretjerivao. Vlast nije njime upravljala kako je htjela, držao se daleko od nje. Nije ga potreba da osigura opskrbu mogla natjerati da bude drugačiji, niti ga potrebitost činila takvim da omalovažava svoje mišljenje i tijelo. Kada je bivao u blagostanju, nije ga ni to mijenjalo, a kada ga je nevolja pogađala ne bi duhom klonuo. Nije bio u vlasti svoga jezika, pa tako da nije govorio ono što nije znao, niti je zloupotrebljavao ono što je znao. Bio je van dometa vlasti neznanja. I nikada nije korist tražio osim kod pouzdanog čovjeka. Većinu svoga vremena je šutio, a kada bi progovorio ostavio bi nemoćnim one što govore. Bio je slabašne građe i bez utjecaja. Ali kada bi se stvar uozbilji preobražavao se u lava koji napada. Nikoga nije sudu prijavljivao, a kada bi ušao u sporove ne bi prezentirao argumente sve dok ne bi vidio da je sudija razuman čovjek i da su svjedoci pošteni ljudi. Nikoga ne bi kudio za nešto zbog čega bi moglo postojati izvjesno opravdanje i dok ne bi čuo opravdanje. Nije se žalio na boli osim onome ko mu ih je mogao zaliječiti. Prijatelja nikada nije pitao za savjet osim sa iskrenom željom da čuje nešto što bi mu moglo koristiti. Nije nikada pokazivao nekome da mu nije drag, niti se ljutio. Nije se žalio, niti je pohlepan bio, neprijatelju se nije svetio. Nije zaboravljao prijatelja i ništa nije za sebe čuvao, a da nije sa braćom dijelio,  bilo od životnih  želja, mudrosti ili snage i utjecaja da pomogne.“

Njegov prijatelj Abdul-hamid el Katib 72 hidž.god. –  132 hidž. god. odnosno mjeseca jula 750. god. (nazvan el katib ili ćatib zato što je bio pisar na emevijskom dvoru) ostao je također zapamćen u arapskoj književnosti, te su njegova pisma danas nezaobilazna tema koja se obrađuje na orijentalnim studijama ili u sastavu nekog predmeta vezanog za arapski jezik i književnost. Ovaj pisar (ćatib) na emevijskom dvoru ostavio je iza sebe niz pisama službene i privatne naravi koja se u arapskom jeziku zbog svoje stilistike i retorike studiraju kao posebna književna građa. Jedno od najinteresantnijih pisama koje mi je ostalo iz fakultetskog gradiva jeste ono koje on piše svojim bližnjima u vrijeme padanja jedne imperije koja je vladala islamskim svijetom nakon četvorice pravednih halifa, nekih osamdeset i nešto godina, a na čijem je dvoru on bio pisar i dolska na njeno mjesto druge dinastije koja se sa prvom nemilosrdno obračunava. U izbjeglištvu i skrivanju od sigurne smrti on piše svojim bližnjima jedno pismo koje će ostati zbog svoje ljepote i sadržaja predmetom interesovanja i dan danas.

أما بعد :
فإن الله جعل الدنيا محفوفة بالكره والسرور وجعل فيها أقساماً مختلفة بين أهلها فمن درت له بحلاوتها وساعده الحظ فيها : سكن إليها ورضي بها وأقام عليها ومن قرصته بأظفارها وتوطأ تـه بثقلها : قلاها نافراً عنها وذمها ساخطاً عليها وشكاها مستزيداً منها
وقد كانت الدنيا أذاقتنا من حلاوتها وأرضعتنا من درها أفاويق استحلبناها ثم شمست منا نافرة وأعرضت عنا متنكرة ورمحتنا مولية فملح عذبها وأمر حلوها وخشن لينها ففرقتنا عن الأوطان وقطعتنا عن الإخوان فدارنا نازحة وطيرنا بارحة قد أخذت كل ما أعطت وتباعدت مثل ما تقربت وأعقبت بالراحة نصباً وبالجذل هماً وبالأمن خوفاً وبالعز ذلاً وبالخبرة حاجة وبالسراء ضراء وبالحياة موتاً لا ترحم من استرحمها سالكة بنا سبيل من لا أوبة له منفيين عن الأولياء مقطوعين عن الأحباب
وكتبت إليكم والأيام تزيدنا منكم بعدا وإليكم صبابة ووجداً فإن تتم البلية إلى أقصى مدتها يكن آخر العهد بكم وبنا وإن يلحقنا ظفر جارح من أظفار من يليكم نرجع إليكم بذل الإسار والصغار والذل شر دار يائسين من روح الطمع وفسحة الرجاء

„A zatim: Allah je stvorio ovaj svijet obavijen nelagodnostima i sretnim trenucima. A među Njegovim stvorenjima stvorio je razne sorte ljudi. Onaj kome se ovaj svijet okrene svojim slastima i kome sreća bude naklonjena: takav u njemu smiraj nađe i postane njime zadovoljan i na njemu život krene zidat. Ali koga ovaj svijet noktima svojim ogrebe i svojim se teretima na leđa mu navali: takav ga napušta i od njega bježi kudeći ga, srdeći se na njega i prezirući ga više nego što je potrebno. Mi smo bili od onih kojima se ovaj svijet predao sa svojim slastima, svojim nas mlijekom zadojio više puta, a mi smo ga muzli. A zatim su poput sunca koje zalazi nestale njegove čari. One su nas ostavile kao da nas nikada nisu poznavale, odbacile nas napuštajući nas zauvijek. I tada slast ovog svijeta dobi slan ukus, a glatkoća posta kruta, a nas rastavi od naše domovine i naših nam dragih. Onda nam poče umanjivati i nesreću neprestano donositi. Uze nam (dunjalu ) sve što nam je dao i udalji se od nas baš kao što nam se bio i približio. Rahatluk zamjeni umorom, a bezbrižnost brigama, sigurnost strahom, a ponos poniženjem. Iskustvo se pretvori u potrebu, a sreća u nesreću, život posta smrt, nema milosti za onoga  koji im se obraća (životu i smrti). I odvede nas putevima sa kojih nema povratka, protjerani od prijatelja, prekinutih veza sa nama nam dragima. Ovo vam pišem, a dani samo povećaju udaljenost između nas i čežnju i tugu. Ukoliko se ova nevolja otegne do kraja, onda je ovo i moja zadnja veza sa vama, a ako nas sustignu kandže onih kod vas tamo, onda ćemo vam se vratiti uniženi u sužanjstvu, mali i poniženi. A opet nema gore kuće od one u kojoj je umrla svaka nada i polet za boljim i širokogrudnost nadanja.“