Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Strah i prezir u Los Visokom

strah i prezirJedna emocija rađa drugu, pa tako strah rađa zavist, ljubomoru, mržnju i sve to se zajednički može nazvati prezir. Gledao sam jedan film, američki, koji se zove „Strah i prezir u Las Vegasu“. Ama baš nikakve veze nema sa strahovima i prezirom u Los Visokom, jer se u filmu dva lika drogiraju sa raznoraznim drogama, koje nisu baš rekreativnog karaktera, ali ima jedna podudarnost sa realnim filmom koji se igra u Los Visokom. I kod nas se glavni likovi drogiraju. Nisu to klasične droge u pitanju, već droge koje izazivaju žljezde, u vidu hormona, a sve nakon svjesnog razmišljanja, pobuđavanja želja i pohote, za vlašću, parama, komandovanju i zatiranju svega što stoji na putu. Droga ne mora biti od neke biljke ili iz neke laboratorije, droga je i vlast, i pare, i moć, znači sve ono što turira, i ubrzava, i povećava čovjekov nefs ili strast za tim porocima.

Strah i prezir su zarazni

Strahovanje je obično proizvod nesigurnosti, nemogućnosti da se neke situacije savladaju psihički ili fizički, pa se onda čovjek u svemu tome prepadne kako će, šta će, ako dođe do nečega što ga plaši. Ako se recimo neko boji pauka, onda taj ili se divi nekome ko se ne boji ili ga prezire, ovisno je li normalna ili nenormalna osoba. Nenormalna osoba koja prezire nešto što je bolje, kvalitetnije, poštenije, iskrenije, se zove nenormalnom, jer je sve ovo nabrojano normalno i fino. Ako neko hoće da uradi nešto što nije normalno, mi njemu ili njoj kažemo, da ne bude nenormalan ili de se malo normalizuj svega ti, nisi dobar, dosta te je više, kome više zadaješ strašljivost. Strah i prezir su zarazni, oni se paranoično prenose na okolinu, na ljude koji su oko tebe, onda i oni postanu paranoični, uplašeni, ali puni prezira i reagiraju agresivno, daj da se ovo riješi, ne može ovo ovako, ugasi vodu, ugasi struju, precvikaj kablove, ugasi zrak, utuši sve što plaši, okreni glavu, iskopaj rupu, zabodi nož u leđa, podmetni nogu, otmi, uzmi, ukradi, nafaku, ako možeš, a ne možeš…

Strah i prezir zajedno, opet, čine paranoju. Paranoja je opasna, jer se ona ne može sakriti i čuvati u sebi, ona mora nekako izaći vani i onda kada izađe, ona je kao pašće koje ganja svoj rep, bezglavo. Svašta se od paranojeva može očekivati, jer najgori je čovjek koji se plaši, ali to ne priznaje kao strah, već kao prijetnju, i onda traži spas u preziru, i zarazi druge s tim, jer nije to kao gripa. Kada imaš gripu, ti legneš kod kuće da se izoluješ od drugih, da sam odboluješ. Paranoja je poželjna da se ispolji, ako želiš da je podijeliš sa drugima, jer je paranojevima tako lakše, kada ih drugi podrže u tome. Paranoja uzima dušu, ali čovjek to ne vidi, a kako da vidi kada je sebi pred očima stvorio sliku koja mu odgovara, jer čovjek voli da hrani svoj strah, kada ga paranoja uzme, onda se svijest pomuti, osjećanja se izmiksaju, razum se otme kontroli i taj kružni tok ludila se počne brže i brže vrtiti, sve dok čovjek ne bibikne, ili ga paranoja spusti i onda čovjek bude kao izlaufan zupčasti remen. Krezub.

Krezubi paranoj, nema zuba da grize ili ima malo, ali neučinkovito, nije noj već je neka paraosoba, ali voli zabiti glavu u pijesak ili zemlju, metaforično i nit’ šta čuje, nit’ hoće da čuje, a posebno ne vidi. Vidi samo projekciju onoga što želi da vidi, a što je plod paranoje. Paranoja može biti iz iskrenih strahova, koji imaju konkretnu podlogu ili iz lažnih strahova, koji imaju izmišljenu podlogu. Lakše je izliječiti ovu iskrenu, kako god čovjek okrene, sve je lakše kada je iskreno, a iskrenost se održava sofisticiranim načinima, jednom kad se ti fini sistemi iskrenosti pokvare, teško je to popraviti, dug i težak je to put popravka i povratka na put iskrenosti. Paranoično iskren, to je već druga krajnost, a krajnosti nisu preporučljive.

Los Visoko, taj propali gradić na periferiji poštenja i nade u bolje sutra, koji se još može i nazvati Lost Visoko (izgubljeno Visoko), je gradić koji po svim standardima paranoje, pripada onom profilu naseljenih mjesta, u kojem bi se mogla snimati serija u režiji Davida Lyncha. Za one koji ne znaju, najpoznatija serija ovog režisera je Twin Peaks i emitovala se prije rata na jednom od kanala, u okviru noćnog programa. Izgubljeno Visoko, za obične građane i pogubljeni ljudi, koji bi mogli činiti normalne građane ovog gradića, pogubljeni, pogibeljni, povaljeni. Ljudi, čudi i hajde ti sada pametan budi. Paranoja od krvi i mesa, paranoja na ulici, paranoja nije na uzici, slobodno luta gradom, zaviruje u avlije, viri kroz prozore, šuška u neka doba mrkle noći, prolazi kroz zidove, kroz ljude, kroz duše.

Strah rađa prezir, prezir se pretvara u paranoju, a uz paranoju ide i samoća. Male su šanse da dva paranoja, mogu zajedno stalno da budu, da piju kafe, da pričaju o ligi šampiona ili o politici, nije to lako. Paranojevi su osobe koje prenose strah kao zaraznu bolest, a insistiraju da ljudi preziru taj njihov razlog straha ili objekt straha, jer oni moraju imati podršku, jer ako nemaju, paranoja pojede čovjeka i on onda poseže za klasičnim izlazom, a to je zagnjurivanje glave u pijesak. Ne čujem, ne vidim, ne znam, nemam pojma, ćao!

Paranoja uništava čovjeka

Strahopreziravanje, paranoja, je stara boljka, od davnina ona ljude zaražava, boli, tišti, razara i to nije lako, meni je žao takvih ljudi, ali oni ne žele pomoć. Kad bih ja sada evo nekog paranoja, zamolio da mu pomognem, on bi reagirao tako što bi pomislio da ja njega nešto špijuniram, da mu radim iza leđa, da ga opstruiram, da mu želim propast, da sam ja njegov glavni neprijatelj. Znači, sve dok se paranoj sam ne osvjesti, ako se osvjesti, ne treba mu ništa govoriti, ne treba ga ni ložiti, jer dobro je ložiti samo produktivnog čovjeka, ali paranojeve nije dobro ložiti, jer im se bolest strahovito brzo razvija i širi na okolinu. Samo ostaje moliti Boga da ih osvjesti, da izvade glavu iz pijeska i da pogledaju široko otvorenim očima kakvo je stvarno stanje na terenu, na kojem žive, sa okolinom koja ih okružuje, ljudi koji sa njima žive i koji im hrane paranoju, radi svoje mrvice torte ili kolača.

U paranoji se stvari rade na način na koji mislimo da je dobro, a ono nikako dobro ni za koga, u paranoji ljude opsesivno kontrolišemo do te mjere da oni izgube svoj identitet i kredibilitet, postanu samo klimači glavama, praznoglavci, koji prvi izljeću sa broda kada krene tonuti, a paranoj nije svjestan da brod tone, sve dok ga vir ne krene vući u tamne dubine propasti. Paranoja je veoma loš skup, veoma loših emocija, rezonovanja, percepcija, vizija, odnosa, u normalnom društvu i paranoja uništava čovjeka i društvo. Radovan Karadžić je veoma paranoičan čovjek, svi znamo šta je uradio, jer je imao podršku malih zakržljalih jadnih, ali opasnih opskurnih umova, ako se to umom može nazvati. Radovan Karadžić je jedan od primjera, iz naše sredine, a toga ima koliko hoćete, od diktatora, kriminalaca, raznoraznih ubica. Zanimljivo je da svi obično kažu da im je neki mali čiko u glavi, neki glas im je govorio da to rade, dobijali su kao neki išaret od nekog ko je imao kontrolu nad njima, a oni nisu bili svjesni ili jesu, ali nisu se mogli oduprijeti. I sve to na kraju kada im se otvore vrata propasti ili još gore pakla. A kad dođu pred sud pravde, oni bi da okrive tog nekog malog čiku u njihovoj glavi, taj neki glas koji im je govorio da to rade, ali to nema u zakonu, nijednom.

Paranoja, paraliza, paraliza države, paradržava, paraliza svjesti, paraliza do besvjesti, paramparčad, paralizači, vole pare, paramozgovi, paraju mozgove normalnim ljudima, paradiraju paraljudi, paraziti paradruštva, para na paru, paranoja na raju. Raja se prima jer obećanje kruži rajom, raja očekuje da hadžija sa parama ima nešto i za sitnu raju. Ali ovaj hadžija nikako ne igra za raju, već striktno za taktiku, strategija noj, zabij glavu u budžet, troši pare od raje, a raja nek sanja i neka čeka da se obećanje ispuni. Paranoja iščekivanja ispunjenja obećanja.

Grupna ili masovna paranoja je da će Prevent otići iz Visokog, i sa njim sva jeftina radna mjesta, i kada ode, šta će onda biti, kako će se onda živjeti, ko će, šta će, kako će… i to je negativna paranoja. A pozitivna paranoja je da će neko opet doći, i opet nam datu nova jeftina radna mjesta i bit će nam opet malo bolje, valjda, hoće li, neće li, kada će, kako će, hoće li, ko je to, Turska, Malezija, Mikronezija, Polinezija, Zimbabve, Bocvana, Nikaragva, valjda će neko nešta, šta će biti…

Paranoja uzela mi dušu, sve mi uzela, aaaaa, sve mi uzelaaaaa…