Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Na male

na maleUvijek me nervirala jedna stvar. I dok sam bio dijete, i sve evo do danas, i nervirat će me dok sam živ. Volim pravdu, volim jednakost. Džaba je. Uvijek me nerviralo izabiranje kad se igra lopte, ono dođu neki ljigavci, većinom balije ili neka djeca od komunističkih činovnika (nije bitno da li je obični ćato ili neka fora u komunistima, kako lokalnim, republičkim ili slično ili im je babo/tata UDBAŠ ili tako slično), i krenu se izabirati, ono da sa njima uvijek igraju neka djeca koja znaju malo bolje lopte i da oni vazdan pobjeđuju, a da se ostali mijenjaju i čekaju svoj red.

Ne bi to bilo problem, kada se ova ružna navika ne bi takvim ljudima usadilo u psihu, u karakter, i onda se praktično dalje u životu aplicirala na sve što rade oko njih. Čovjek dođe sasvim normalan, i normalno, da igra fudbala, i dođu likovi i krenu se izabirati, sve u cilju da oni igraju cijelo vrijeme, a da ja sa polu-levatima igram, da me handre cijelo vrijeme, da bi se Ronaldinho, Zidane i Mesi sa takvim likovima iznervirali u igri, kad treba da krenu oni stoje, a kad treba da stanu oni krenu, a o lopti da ne govorim, to su ljudi koji igraju fudbal, bez bala, odnosno lopte. I za to su sve krivi ovi što se vole izabirati. Kao oni bolji, a kako su bolji, kad se izabiru, da sa njima igraju bolji, jer oni nisu toliko dobri, već se boje nas koji smo navikli na borbu, pa ko biva da se izabere sa boljim, da se zaštiti od nas. Kompleksaši.

Ili se dogovore da dođu u isto vrijeme, i eto oni kao ekipa, ili čekaju po pola sata da se skupe, dok mi igramo, jer kad se skupe, ko biva oni će sve pobijediti i najviše igrati. Sebični kompleksaši. Ja volim sebe, mislim da je to normalno da čovjek voli sebe. Volim sebe više i od drugih, i to je valjda normalno da je čovjek sam sebi najpreči i najdraži. Ali ne volim sebe toliko, da druge guram u stranu, samo da bih ja bio na pravcu stalno, i da mi se drugi sklanjaju sa puta, bez obzira na sve. Kad god sam u zanosu bio takav, uvijek me nešto spuca, nešto mi na put izleti, pa me izbaci iz putanje, GPS mi pokvari, letva volana mi ode, guma mi pukne, nestane mi goriva i ja onda moram u box, da se preispitam i popravim.

Pokazalo se tačnim, da ovi što se izabiru na male, ne znaju igrati na velike i tako vazda ostanu gazde na malom. Kada dođu na veliko, onda se pogube, počne im se mantati, jer su oni navikli na mali prostor, da sve znaju, da se izaberu na sitne folove i kada pukne ledina, a još utakmica nije ni počela, oni se već znoje, stomak im se okreće, proljev se stvara, ide im se u WC, vid se muti, strah se javlja. Oni preziru veliki teren i ljude sa širim pregledom igre. Široki prostor, oni vole da igraju na male, u mahali, da im ne smeta niko, da auta rijetko prolaze, da se uvijek izaberu, da uvijek imaju materijala za pobjeđivanje  na fol. Daj mi loptu vamo, naša lopta, daj faul, nije vama faul, nije vama aut, nije vama korner, kakav penal ba ne izmišljaj. Hoš’ sad da uzmem loptu i idem kući da nema više igre?Igramo sa našom loptom vaša ne valja, nije prava, naša je original, pazi kako je šutaš, nemoj šutat u grubu fasadu, da se ne ošteti, ova lopta vrijedi k'o babina ti plata, pazi malo, treba da ti bude drago što igraš sa nama. Što gubiš stalno, jer taka ti nafaka?

Mali igrači imaju malu potenciju, intelektualnu, oni se zadovoljaju malim biotopom, kao žaba. Žaba voli da je u nekoj barici, tu joj je fino, niko je plaho ne dira, jer u bari žive samo letargična bića, žaba fino krekeće, pari se kad joj je vakat i nastavi da krekeće u tih nekih 100 do kilometar kvadratnih metara. Žabe ne vole promjene, ne vole izlaziti na kopno, jer ih može neko zgaziti, pojesti, na otvorenom, na širokom. Što je stanište manje, to je za male igrače bolje, jer se ima bolja kontrola biotopa, a na terenu, bolja kontrola igre, i igra se uvijek može okrenuti u svoju korist, ako ne daj Bože krene u nepoželjnom pravcu. Na velikom terenu, mora se uzeti puno više faktora u obzir, ali ograničeno razmišljanje ne dozvoljava uspjeh na velikom terenu. To bi bilo isto kada bi uzeli trenera ili igrača iz male sredine, koji igra kantonalnu ligu i stavili ih da treniraju i igraju u recimo, Bayernu iz Minhena. Trebalo bi im nekih 30 godina da se obiknu na sve, dok ne bi počeli kontati odakle tek da krenu.

Apoteka kao WEMA

 

Ima jedno biće, malo skroz, zove se paramecijum, to je jednoćelijsko biće, vidi se samo ispod mikroskopa. Taj paramecijum je po nekim stvarima veći i širi od nekog našeg svijeta. Čovjek ima puno više ćelija, raznih, pa je čovjek je višećelijsko biće. Ako ćelije nabijemo na mali prostor, onda se može desiti da one se uspaniče, ufati ih klaustrofobija i onda počne nered da se dešava. Zato je dobro da se rahatluk održava na širokom, da se ne guramo nepotrebno. Ja sam doživio taj osjećaj širine, kada sam otišao i došao u Ameriku. Odjednom širina, svega. Široke ceste, trotoari, sobe, hodnici, objekti, sve široko, parkovi, igrališta, parkinzi, sve veliko i apoteka velika, kao u nas WEMA. Sve veliko, široko, nema srkleta, nema izabiranja, nema štela, izvolite, blagi osmijeh, kako vam možemo pomoći, uljudnost, finoća, nek je i lažna, ali je fina, bolje lažna finoća nego iskreni tersluk i nekultura. Široki vidici, velike knjižare, velike škole, fakulteti, univerziteti, gradovi univerziteti, desetine hiljada studenata, raznih nacija, niko te ne gleda sa predrasudom, svi su tu različiti, ali imaju sličan cilj, da se iškoluju, nađu posao, žive fino. Đe si Nikaragva, šta ima Senegal, oooo vozdra Kina, kako je Iran, ola Kuba, dobar si dečko iz Bosne, svi te prihvataju. Djevojka na šalteru ti sve fino pojasni, pokaže, olakša ti. Prime te na fakultet, školuju te, sve veliko, veliki izbor, široke mogućnosti, puno slobode. Kako ste? Dobro smo, baš nam je drago da vas imamo ovdje, fini ste ljudi, trebal’ šta. Nek se i plaća, ali je fino. Kod nas ni za pare ne možeš dobiti kulturu, kod nas je sve malo.

U pola godine u Americi sam završio životnih procesa, za šta mi još uvijek kod nas treba vremena, eto koliko smo mali, uski, liliputanci, štrumfovi, štrumfnjaci. Štrumfnjakistan. Ali ovdje je problem što je i Gargamel mali i vodi štrumfove.

Malograđani, malokulturni ili je malo ili je usko, uskoumni, uskorazumni, mali golovi, golići, mali ljudi, minići. Šta je trebalo? Pauza je sad, dođite sutra, moja kolegica to zna bolje, kad ona dođe, trebate prvo otići tamo izvaditi one papire, pa onda ondje da vam ovjere, i kad vam ovjere onda idete da vam notar to još jednom ovjeri, pa onda odete u općinu da vam ovjere kopiju, pa onda sa kopijom i originalom dođete ovdje, pa nam predate, i mi ćemo vas zovnuti kad to bude gotovo. Samo da znate imamo mi mnogo posla, uh koliko mi posla imamo samo, nije ni nama lako!?  Kad dođe šef on će onda to pogledati, kad ovo dođe na red, ima puno predmeta, malo sabura, eto. Hajte vi sada, pa zovite ponekad da vidite dokle je ovo došlo ili ako koga znate ili imate, da to malo pogura, to bi vam bilo najbolje, eto hajd sad alahimanet, poselamite kod kuće.

Mali golovi, mali teren, a komplikacija previše, umjetnost komplikovanog življenja, od malih nogu se vrši segregacija, majorizacija, aparthejd, rasizam, primitivizam. Kad bi se moglo kao na pametnim telefonima, ono razvući ekran sa dva prsta, i tako razvući ovo područje štrumfnjakistana, kako bi se štrumfovi uspaničili, šta ćemo sad, joooooj vidi širine, ko će ovo pohvatat, ko će ovo zamahat, iskorumpirat, joooooj vidi belaja, a jest nam bilo fino u onom filđanu, paše u filđanu, vidi sad poljane, jooooj, ne vidim ni ko ide od tamo, može sad svako naletit, jooooj majko draga, šta nas ovo snađe, jooooj, kako sad sa ovom širinom, vidi, joooooj, Allahu dragi, vrati nas u filđan, to je za nas, vrati nas na male, ne umijemo se širiti, ne umijemo se šlifovati, ne znamo se nadograditi, bojimo se prave visine, bojimo se širine, hoćemo u rupu, mi smo miševi, hoćemo u baru, mi smo žabe, volimo ograničeni komociju, samo za sebe, malo al’ komotno, za nas, mi volimo špajz, da sve znamo gdje šta stoji i nema svakome da uđe i uzme sebi nešta, nema toga, malo nek je samo, neka ti, mani mi širine nake, mani mi kulture, ja nekome da izađem u susret, onako, jašta ću, daj pare pa onda ću eto k'o malo i biti kulturan, al’ nemoj mi se plaho zadržavati kad platiš, hajde razligu, ima još levata za povalit’, hajde noga lagano, nemoj mi tu…

Odu mališani, štrumfovi negdje vani, gdje je šira kultura i društvo i kompleksi ih lupaju kao menopauza malo stariju ženu, ne znaju se kontrolisati, uvijek su na granici da se ponašaju kao kod kuće, a nekako se susprezaju i onda dođe do kolizije tih osjećanja u glavama, i onda se poćnu ponašati prirodno, narodno, i onda se najbolje vidi na šta to lići kad nije u svom domaćem okruženju. Teško se mališani mogu navići na veliko, jer im je percepcija podešena na mali kapacitet prijema, čim više podataka dođe do mozgića, problem nastaje jer se onda javlja panika, bježi se nazad u rupu, u mrak, u špajz i čeka se da kultura, pravda, zakon, uljudnost prođu, i da se može onda opet lakše disati i živjeti u malom, na male.

Minimizacija je proces koji prati naše ljude, to se vidi u našem mini gradiću, svi su se mini velikani opskrbili sa mini firmama koje su izvadili iz većih firmi, jer ne umiju vladati velikim, malehno njima odgovara, a da puno zarađuju, sebi. Minimiziraju se mogućnosti, izbori, šire se samo mamipare i kafane, minimizacija kulture je u velikom zamahu, minimizacija sporta, trgovine, projekata, nade u bolje sutra. Tek kad neko od velikih iz većeg dođe, pa vidi koliko smo mali, pa se sjade nad nama, onda mi dobijemo neku veću hediju, koja nam poslije nekog vremena zjapi prazna, jer je nama sve zabremedet nekoliko dana i mi se moramo što prije vratiti u našu rupu, baru, da krekećemo o stvarima koje hair ne donose.

Na male se igra dok si mali, moraš odrasti u svakom smislu da igraš na velike.