Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Od Živinarnika preko Zemljoradničke zadruge do Nepodnošljive lakoće otimanja

altNakon objavljenog teksta opod naslovom “Nepodnošljiva lakoća otimanja” dobili smo i jednu interesantnu reakciju jednog od naših čitatelja, a vezano za istorijat Zemljoradničke zadruge. Radi se o originalnom tekstu objavljenom u Službenom listu Kraljevine Banske Uprave Drinske Banovine “NARODNO JEDINSTVO” i to u broju 32.

 

SELEKCIJONI ŽIVINARNIK U VISOKOM

Poseta uzornoj Peradarskoj stanici u Visokom, jednoj od najzanimljivijih u Državi

 

Sarajevo, u aprilu 1936.

Nepun sat vožnje od Sarajeva prema severozapadu i uz to jedan saputnik koji slovi kao iskusni agronom i stručnjak u svima granama poljoprivrede – i ja sam stigao u varošicu Visoko, da zatim jedno četvrt sata hoda, dospem do jednog zanimljivog zdanja i imanja, uokvirenog u visoku žičanu ogradu. Tabla nad žičanom kapijom skreće mi pažnju da se nalazim na cilju: „Banovinska peradarska stanica“.

Ulazeći vidim, desno jednospratnu kuću, a zatim daleko ispred mene, levo i desno, žicom ograđene živinarnike, a potom odmah dva-tri kokošarnika; sliku popunjava brežuljkasta pozadina, u ovom najpitomijem i najubavijem delu srednje Bosne. U raznorazne glasove nekoliko desetina kokoški i pijukanja stotine, pre dve.tri nedelje izleženih pilića, meša se šum Bosne koja protiče tu odmah iza imanja i selekcijone stanice. Mir i blago pramaljeće, čistoća i primeren red vlada u ovoj stanici, jednoj od najboljih u ovoj banovini, jednoj od najzanimljivijih u celoj državi. Njen stvaralac i tehnički odgajivač i izvođač je mladi Radovan Antović, koji svoj posao vrši savesno i prilježno; on ambiciozno savladava tehniku i administriranje u stanici, tako potrebno za racionalno selekcionisanje domaće kokoške. Marljivost mu ide do ljubavi: eno, tamo u onom kućerku, gde su „veštačke kvočke“, okrečenom i čistom do uživanja za radoznale oči, nalazi se i njegov letnji krevet; pre nedelju dana izlegli se pilići, greju se veštački; a on stalno uz njih, jer postupa po najstrožijem naređenju, da najpažljivije motri i nazire, pazi i tačno beleži, da bdi nad inkubatorima. Takve su intencije Kraljevske banske uprave u Sarajevu, čijim poljoprivrednim odeljenjem planski upravlja, još od osnivanja banovine, g. Bora Stanisavljević.

Ovu Peradarsku stanicu osnovala je još bivša Oblasna samouprava, godine 1929, kupivši zemljište skupa s kućom, od samostana u nedalekoj Kraljevoj Sutjesci, za 80.000.- dinara. Utvrđeno je i zna se, da zasluga za inicijativu, za ovu vrlo važnu ustanovu pripada tadašnjem narodnom poslaniku sreza, a današnjem ministru bez portfelja g. Šefki Behmenu. Kao i u drugim peradarskim stanicama i živinarnicima u državnoj ili samoupravnoj administraciji, tako je i ovde držana i odgajivana živina raznih plemenitih pasmina: talijanke, plimutke, rodajlendke. U tom cilju odmah po osnivanju podignuta su dva živinarnika. Godinu dana docnije, Banska uprava podigla je još tri, uz to dva inkubatora i dve „veštačke kvočke“ (grejalice za piliće).

Godine 1932 u stanici je od kokošijeg carstva ostao jedino „plimut“, a pored njega su plandovale guske i ćurke, patke i gusani. U  martu 1934, pre ravno dve godine, poljoprivrednom odeljenju Banske uprave došlo je na ideju sekcijonisanja domaće kokoške, bosanke, pa je nabavljeno sa raznih strana oko 100 grla domaće kokoši. To je učinjeno u cilju da se proizvodnja domaće živine uputi pravilnim putem, što Banska uprava čini  i u pogledu stočarstva. Premda je ovaj put duži i teži, a kojim su inače napredne zemlje odavno pošle, ipak su u izgledu sigurniji i trajniji rezultati. Treba znati da strane pasmine, proizvedene i stabilizovane pod određenim prirodnim i kulturnim uslovima, pod drugim životnim uslovima degenerišu, produktivnost im opada dok usled slabe otpornosti prema bolestima, obolevanja mahom rapidno rastu. Zato je selekcija domaćih pasmina, preko koje mogu da se stvaraju privredno najpogodniji tipovi, najcelishodniji put za pijace  u zemlji i na strani.

Peradrska stanica u Visokom ima zadatak da uz populacije domaće seljačke kokoške u Bosni stvori jedan standardan kulturni tip kokoške. Selekcija ima da kokoški stabilizuje dve uporedne komponente. Kokoška ima da bude dobra nosilja i sa ukusnim mesom koje traže strane pijace, Veličina će biti omanja, tako da jedna kokoška (sa dve polovine) daje dve prosečne velike restoraterske porcije kokošjeg pečenja, a ova se veličina pri izvozu najviše traži.

U toku 1934 proizveden je jednoličan priplodni materijal u pogledu vanjštine. U toku 1935 odobrana su dva tipa domaće kokoške i ispitana živa mera koja iznosi 1500-2000 grama, dok je njena nosivost (od 1 februara – 31 oktobra ) diferencirala između 90 i 130 komada jaja, a težina jaja se kretala između 50 i 60 grama. Početkom novembra prošle godine izvršena je individualna selekcija već druge generacije (pri čemu se na tabeli za svako pojedino grlo punktiraju sve osobine koje se uzimaju u obzir pri selekciji) i već je postavljena kontura zamišljene kokoške u definitivnoj selekciji, koja će se stabilizovati kroz još jedan izvestan broj generacija.

Danas se u ovoj stanici vodi savršeno precizna evidencija koja će se zaključiti krajem oktobra ove godine kada će se videti rezultati u pogledu nosivosti, žive mere i težine jaja, na osnovu čega će se uzeti polazna tačka za odabiranje priplodnog materijala. Od razvijene piladi kod koje se već primećuju znaci pripadnosti pojedinom tipu, odvajaju se ona, koja imaju sve znake određenog tipa za selekciju domaće kokoši. Ostali koji ne pokazuju vanjske obiljejžja ovog tipa isključuju se iz priploda. Danas se u živinarniku nalaze odabrana dva tipa: jedan je mrke boje sa većom živom merom, slabijom nosivošću jaja i sa osrednjom težinom jajeta; drugi tip je konopljaste boje sa manjom živom merom, jačom nosivošću jaja i osrednje težine jajeta. Ovaj konopljasti tip ima lepe zlatne prelive oko vrata, crnih je nogu i bez ikakavih drugih šara, kao i bez pigmentacije kože.

Plan rada u ovoj godini sastoji se u tome da se proizvedu pojedine familije u pogledu majke; na jesen će stanica imati kokoši čije će se majke zavesti u matične listove. Od ovih najboljih nosilica preći će se na proizvodnju priplodnih petlova, tako da će se u godini 1937 imati pedigre (rodoslov) za svako pojedino priplodno grlo. I tako će se najzad dobiti početni materijal za proizvodnju čiste domaće, bosanske kokoši.

J.P.

{joomplucat:548 limit=8|columns=3}