Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Nekad bilo i danas odjek odzvanja ( IV dio )

A, drugo mi se za vašu zemlju nećemo biti, mi smo muhadžiri, a Hercegovci, a i ovo je kajmakam Hercegovac što je bio, te njegova harema čuvamo. Kad je bilo 2 avgusta ala turka (kalendar u turskoj terminologiji), a 14 ala franga (u francuskoj terminologiji), te jest se vojska austriska primicala Visokom i niže Visokog jest ili velika kavga bila, jerbo im je došlo u pomoć Visočanima iz Višegrada vojske, ali je u varoši austrinska vojska unišla u 5 sahata dana i tako su pucali i kavgu činili i topovi pucali, a ja sam spavao i ništa  čuo nisam.

Datum nije posve tačan. Glavna kolona austrijske vojske prodrla je 14. augusta 1878.g do linije Busovača Vitez, a tek 17. augusta u 4 sata ujutro, u jačini  3800 ljudi, prodrla je do Visokog. Oko 8 sati ujutro počela je borba na Donjim Moštrima. Ustanici su raspolagali i sa topovima, odbijajući sve do dva sata poslije podne austrijske trupe kada su one ušle u Visoko. Time je bio otvoren put nadiranja  prema Sarajevu. („ Die Occupation….“ 411). Tegetoff.

Kad dođe Junuzbeg i Hasanbeg ozgar s brda gdje su gledali kad je vojska unišla u Visoko kažu da pojede vojska Visoko. Te kad je prošlo 2 sahata skupi se Visočana da zovu Zečevića da ide u Sarajevo velikim drvetima da će tu biti velika kavga i da će otalen đoja ( odgovor na upit. Znači koristiti varku, tobože, kobajagi, a danas koristimo izraz ufol) povratiti Austriju  nazadi pred njima hadži Ahmedaga Ahmedagić. Na to im je odgovorio Hasanbeg: „Da pitamo kajmakama hoćemo li ići ili nećemo?“ Na to su se svi začudili, te Hasanbeg meni dođe pa mi kaže i moli me da izađem njima u voćnjak i da im kažem svoje mišljenje, te sam ja uzeo u ruku ingeliju ( dugu vojničku pušku) te izašao k njima u voćnjak. Kad ja pogledah: pod voćnjakom na katani  (konjanik) Mula Alija Misirlija koji je bio na mojoj kući. I ja sam bio potezao ingeliju da ga ubijem kao rišćanina. Na to je meni Hasanbeg  ingeliju oteo, a zavikao istom Mula-Aliji:“ Bježi bolan, ubiće te kajmakam!“( sreski načelnik i pomočnik velikog vezira u bilo kom mjestu se našao, izaslanik). Na to je on pobjegao, a ja kažem Visočanima i Ahmedagiću da se prođu Sarajeva, neka idu djeci na sela gdje su isprtljali (iselili se). Na to meni odgovoriše:“ Da hoćeš ti ići u Visoki mi nebismo išli u Sarajevo“. Ja im kažem „“ Ja se bojim  odavlen do Visokog da me ne ubiju buntovnici, a ja se Švaba ne bojim “Na to smo karar dali( dogovorili se) da oni mene svedu do na Zbilje te su mene i Halid eff. Džumrukčiju sveli, te smo sa Zbilja konje pojahali do rišćanske crkve i vratili konje nazad. Otalen pješe do Ahmedagića kuće. Tu bijaše patrola i koja pita:“ Šta ste i kako ste“, te nas uze patrola među sobom te odvedu generalu Tegetofu na meraju pod lipu.

Pita mene general :“ Šta?“ Ja mu kažem :“ Kajmakam A.: Na to on meni odgovori„ Ja tebe i tržim“.  Ja mu kažem : „ Ja nisam buntovnički kajmakam, nego carski i ja sam sad iz šume došao“. I kažem mu kako su na me Visočani udarili i kuću porobili. Na to me uzeo na zapisnik te sam mu sve pokazao kakva je stvar bila. Na to vjerovali nisu, te je bilo pod reštom

( iskrivljevi izraz za arrest-zatvor) u kahvi  na jaliji kaluđer i dva popa i dva fratra i Simo, te su otišli njiha pitati je li istina što sam ja pokazivao i oni su svi da je istina potvrdili.Na to je me  Tegetof  usmeno potvrdio da sam opet kajmakam i naredi mi da nađem u čaršiji  1.000 oka kave i 1.000 šećera i 3.000 pirinča, 2.000 soli. Dade mi  jedan cuk  soldata (vod vojnika) i dvojicu kapetana i dvojicu obrlajtena ( nadkapetana). Na to kad smo došli u čaršiju, ne biješe od Turaka niko, samo rišćani i jehudije ( hrišćani i jevreji). I počeše turske dućane obijati. Ja im kažem : „ Vi niste ni na kakav porob poslati (otimanje robe), vi nemate pravo obijati tuđih dućana“.

Postoji zvanični zapis  u vojnom službenom izvještaju ( „ Die Occupation…. 411) kaže se o tom“ In Visoka  wurden grosse Vorrathe an Munition, Waffen und Proviant erebeutet“.

Na to mene nisu ćutali i ja se natrag povratim Tegetofu i kažem mu da „ velesile vas poslale nisu da vi robite čaršiju“. Na to se on ražljuti i dade mi druga dva cuka (voda) soldata i 8 oficira i zapovjedi im da one imaju odmah nazad povratiti, a da oni ne smiju ništa raditi što im ja neću zapovjediti.

U arhivi Tarika Ahića koju  mi je ustupio velikodušno našao sam  dnevnik njegovog dede, Ahić eff. Ruždija, koji navodi identične detalje o napadu  i stvarnim pljačkama vojske i civila koji su u ime vojske, danas bi rekli, čistili teren, pljačkali sve što je imalo smisla kao plijen. Nije potvrđeno da su određena opljačkana dobra povraćena kako navodi autor memoara te se i ne mora uzeti kao istinita njegova tvdrdnja. Moguće da je on prilikom pisanja memoara pokušao opravdati sebe zbog brzog prelaska okupacionoj austrijskoj vojsci.

Skupio sam im do po noći šećera i kahve, pirinča i soli i predao i kvitu ( potvrdu o predaji) da sam im predao. I jesu prije mene porobili cijelu Doljnju mahalu, jerbo s vojskom došlo i preko 1.000 seljaka latina i rišćana koji su robili, te tu noć dva put sam Tegetofu išao i da postavi mir da se ne robi, koji  je postavio oko svega Visokog  straže da ne smi niko iz Visokog ništa izniti.

I jest vojska pošla na Sarajevo u sabah, Tegetof je postavio jedan batalion vojske i jednog majora, te smo zajedno bili na ćupriji kad je Tegetof pošao sa vojskom. I jest majoru nalog dao i to na njemačkom jeziku da ne smi nikakva koraka učiniti bez moga pitanja. I tu bijaše jedan lajtent Hrvat kod nas te je meni taj nalog kriomice kazao. I kad smo se rastavili, ja sam majoru govorio da odmah razredi petrole i seljake da išćera iz varoši koji je to i učinio.

I jesam peti dan patrolu uzeo te po rišćanskim kućama što su robili prije na dan turske kuće, sve im oduzeo i Turcima dodao koji su porobljeni bili. I jesam odmah haber (vijest) učinio po selima da slaze oni koji su bili izbjegli iz kasabe sa sibjanom (djecom i ženama) koji su oni svojoj kući povratili

Isto tako da ima svak svoje oružje doniti u konak kroz tri dana i svak je donio.I bilo je oružja preko 100 kola. Što je bilo carskog oružja, to smo odabrali opremili u Sarajevo, a ostalo oružje stukli te u gvozđu prodali.

Ali, isti je dan kad je Tegetof otišao, jest vojska trojicu od Turaka ufatila koji meni nisu poznati bili  i sa njima iz Visokog istoga Kavašćeta ( nekog Kavazovića) koji je vikao u mojoj kući kad se ja nisam zavio u feređu i to su sva četiri bila osuđeni na smrt. Ja sam  Kavašćeta odbranio i kazao da je dobar čovjek i da se ne ubije, te su onu trojicu ubili, a njega su oprostili i sad živi u Visokom.

Isti dan jesam našao dvije do tri kuće za ranjene kojih je bilo od Austrije 360 i to sve u ruku i u nogu, a koji u ostalom tijelu ranjen nije mogao ni priboljeti. I taj isti dan iza podne, jesam ja sjedio u odaji sa majorom i deset oficira u to dođoše u odaju 30-40 rišćana koji se počeše tužiti na Turke da će doći Turci sa sela i da će onu noć udariti na soldate i da će ih pobiti.

Na to je na noge ustao i sviju iz odaje išćerao i niz basamake (stepenište drveno) stjerao:

“ Jadni onamo oni lopovi, što lažete kad nije istina.“ Na to me major preupita, a ja mu kažem da su i oni zajedno bili u bitci i sad su došli te lažu na Turke. To moguće nije da će oni doći i udariti na vojsku, te na to je od mene major zaiskao 5-6 prvih (viđenijih) ljudi, te bijaše tu hadži Ahmed-beg Čobo, Abdulah eff. Kajmakam što je bio u Ključu. Te njiha pohapsi pored osiguranja, ako bi tko na njiha udario da njiha pobiju.Oni su dva dana bili u hapsu i pušćani i istog Čobu tražili da ga ubiju jer je bio buntovnički kajmakam na mom mjestu, ali ga ja nisam htio prokazati i dao sam mu put da ide kući i da se sakrije kao što je tako i učinio dok je oproštenje dšlo.

Sutradan jest iz Sarajeva  povratilo sto kola praznih, i na Misoći mal ( umalo) ih seljaci pobili, jerbo su hesabili (lažnu vijeast širili po selima) da bježi Austrija iz Sarajeva , te sam ja spremio 2-3 zaptijjenske ( stražar koji održava red, redar) suvarije (konjica) te su seljacima  zaprijetili da ne bi nanovo puška pukla.

I treći dan dođe meni pismo od generala Filipovića iz Sarajeva da će se iz Visokog  u Sarajevo soldati dignuti  i da  ja postavim mir sa zaptijama i pokupim oružje. Na to se isti major sa soldatima diže i pođe u Sarajevo, a za njime svi visočki rišćani  i pred njima 2-3  popa i kaluđer, te kad su došli u Sarajevo, jesu  Filipoviću generalu tužbu dali, da će ih Visočani Turci pobiti i u tužbi stavili da će đoja i mene ubiti.

Feld ze ugmeisser Jozeph  Freiher Philipović Philippsberg. Bila mu je dodjeljuna komanda 13 korpusa radi okupacije Bosne.

Kad je bilo peti večer, ja u punca  Junuzbega Zečevića na ćošku bio i uzeo abdest za akšama, kad proleće jedan  katana (konjanik) ispred ćoška, tako za njom još dvije do tri i ja se na to  obukoh te odoh na Jaliju u konak.Kad pogledah preko Bosne, to je sve austriska vojska pretisla , te ja uzeh 10 zaptija te na ćupriju, kad na ćupriji stajaše na konju obreš ( pukovnik) Reslić te meni viče:: „Jeste li vi od ove čaršije kajmakam?“Ja mu kažem „jesam“ Na to on meni zavika da ga je opremila  Ekselencija Filipović da zapali Visoko su 7 bataljona soldata i 14 topova. Na to sam mu ja odgovorio : „ Rušiti Visokoga  nećete dok je na A. glave, jerbo nejmaš pravo rušiti.U Visokom nikakve bune nejma, a drugo velesile vas nisu poslale  da vi rušite varoši po Bosni i Hercegovini, nego da mir postavite“.Na to  je isti Reslić uzeo mene pod ruku  i kaže mi polako da niko ne čuje: „ Hoće visočani Turci da pobiju sve rišćane i Vas da će ubiti“. Ja mu kažem: „ To istina nije“, ko je kazao slagao je“ Na to smo se povratili zajedno preko ćuprije u vojsku te sam zaptijama naredio da im drva (palaće za spavanje na otvorenom, oblice i dosta slame.) prepravi , a i  jest bilo slame dosta. I ja sam se bavio među njima do tri četiri sahata noći, te sam zaiskao dozvolu da idem kući da spavam.On je meni dao jednoga oficira, to jest lajtenta  i 20 soldata te su sa mnom pošli . I kaže mi Reslić: „ Evo neka s tobom ti soldati noče“, te sam ih ja doveo  Junuzbegovoj kući kad je bio vakat spavat,oficir mi kaže: „ U kojoj  odaji  ćeš spavati da metnem stražare“.Ja mu na to učinih: „ Gdje ja spavam, tu soldat ne smije unići, ali eto ima avlinska vrata i od basamaka vrata te možeš tu stražu postaviti“ kao što je učinio.I tu noć nisam mogao zaspati do sabaha.

Moji Doživljaji

Dnevnik  Ahić eff. Ruždije.

a) u Visokom

Ja sam rođen 1873. u Visokom na Šadrvanu u današnjoj našoj kući broj 49. Otac mi je Husejn eff. Ahić, a mati kči  Zafranića Fatime; kad sam se rodio povila me moja sestra Šidija, dakle ona mi je baba. Sa mnom je se najviše bavila neka Nurija sluškinja mojih roditelja. Ona je mi je bila dadilja, koja i danas živi (misli se u trenutku pisanja)?.

Nešto se malo sjećam kad su Osmanlije bile u Bosni tj. kad je Bosna bila pod turskom upravom. A mogu se osvjedočiti po ovome slučaju kojeg sam od svog djetinjstva upamtio.Dođe na Šadrvan na vodu pred naša vrata neki turski vojnik koji je služio u konaku  da natoči u šišu vode. Po svoj prilici je rezao jabuku, te režući tu jabuku obrezao se je bio po dlanu. Ja sam vidio gdje mu krv teče, a on siromah neumije da da govori našim jezikom nego se tuži turski, da ga plaho boli, kud se je obrezao. Po ovome događaju pamtim kad su bile Osmanlije u Bosni.Dobro pamtim kad je Austrija koracila u Bosnu. Dobro pamtim kad su se Visočani selili po selima da si sačuvaju sibijan ( djeca i žene) jer su razumili da će švabo ući u Visoko te da će hodati po mahalama i kućama. Što je ko mogao ponijeti sa sobom od pokućstva i prtljaga ponio je, a šta nijesu mogli ponijeti strpali su u magaze. Moji su roditelji nešto malo ponijeli za potrebuod pokustva, a ono drugo zatvorili u Durajlića magazu, na Boga tevekkul učinivši ( u amanet Bogu ostaviti, pa šta bude), te zaključavši kuću pošli smo u selo Uvorići, da se učuvamo od švabe. Dobro znam da tadaj otac nije išao s nama, nego naš amiđa Ahmed i još neko  ne mogu pamtiti ako je? Ja sam tadaj mogao nogom ići i zbilja sam išao. Kad smo došli u to selo bili smo tuj 2-3 dana dok zavikaše seljanke eto Bogme sad će udarit i na naše selo. Onda smo mi otišli u selo Banjere  blizu Dobrinja, te smo se tuj usčuvali od dušmanina.Tadaj je bilo veliko krešivo ( paljba, pucnjava) na Lugovima gdje  naš otac bio. Kad smo čuli da je Visokom nastao već mir, onda smo se mi natrag vratili kući. Kad smo došli u Visoko imali smo šta da vidimo: Polovica je Visokog porobljena, cijeli istočni kraj Visokog, pa po nesreći i naša kuća pa i Durajlića magaza, još onako tvrda. Sve su pljačkaši odnijeli, štogod su gdje našli. Kad uđosmo u našu avliju prosuto žito i slama, jer su iz našeg hambara žito nosili, pa su od obijesti po avliji ( dvorište u ograđenom dijelu kuće) prosipali. Basamaka su vrata rascijepili, gdje dan danas to stoji za uspomenu, te se zna ked su udarili kundurom i bajonetom. Kad izagjosmo (izađosmo ) u gornji boj, al gori po zahodu prosuto mlivo.

Ugjosmo (uđosmo) u čošak ( vila, raskošna kuća za stanovanje) te ja pogleda nešto na pendžer, ali iz Vražinih vrata ( otprilike, gdje sada stanuje Ibe Vražić, Vražo), izagjoše (izađoše) dvojica švaba noseći  u rukama po jednu kokoš, ne znam, da li  su žive ili mrtve. Posmatram u strahu te švabe, ali bijahu od konjičke regimenti soldati povisika boja (prilično visoki), na glavi im crvene švabike (kape vojničke), kratki maveni kaput (plavi kaput), crvene hlače i visoke čizme. Ja u prvi mah  vigjenja (viđenja) nijesam mogao razaznati kakva je to vjera, dok mi mati nije rastumačila, da su to švabe.

U to vrijeme  dogje (dođe) nam i otac, znajući da neimamo iz ćega da jedemo i pijemo, nosi u ruci  zemljenu tepsiju i bukaru ( zemljana posuda iz ćega  se za nevolju voda pije) te nam je mati u nekoj tengjeri (tenđeri, bakarna kaljsana šerpa, lonac) svarila (skuhala) mandre (pura, kačamak), te mi  ondje pred kućom na podu ručasmo. Makar ja tadaj bio i dječko, osjećao sam u toj borbi veliku tugu i nesreću u našem tužnom tadanjem životu.

Tadaj su naredili, da se metne na kuću kakva zastava, u znak da je se u dotičnu kuću vratio sibijan (dijeca sa ženama) i još više su naredili, da se papir, na kojem je nešto pisalobilo hrvatski, prelijepi  na dotična vrata. Onda je  moj amidžić Ahmet na dlanu razmutio pšenična brašna, da tim prelijepi taj papir, dobro se sjećam kako je taj papir prelijepio austriski vojnik koji ga je i napisao.

Dobro pamtim kad sam pošao u  mejtef sa svojom sestrom Rašidom koja je već i od prije išla pred bulu Mula – hanumu. Ona mi je dala na četvrtini arka napisan elif iz kojeg sam veoma marljivo pamtio………….