Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Nekad bilo i danas odjek odzvanja (III dio)

I kad Visočani u Sarajevo došli, jesu se udružili sa Sarajlijama, te su na kršlu (kasarnu) udarili i carski asker iz kršle izveli, te mu dopust dali da nisu više pod komandom,da idu svi kućama. Tako isto iz grada topčije. Namjestili su Loju kao buntovnika, a komandanta

Hakki-Smailbega  Selmanovića iz Taslidže (Pljevlja).

Valiju ( guvernera)  i njegova pomoćnika  Konstan-pašu sve su proćerali. I koji god je nosio pantole, morali su skinuti i obući bosanske haljine.

Ta revolucija trajala je sa Visočanima od petka do ponedeljka. Jesu se Visočani vratili nazad u Visoko da se spremaju đoja prema Austriji.

Jedna istorijska činjenica. Visočani  ustanici su otišli u  pomoć Sarajevu, očistili kasarne od vojske i starješina, raspustili vojsku, zaplijenili oružje i naoružali se zajedno sa Sarajlijama. Zaboravilo se kao i sve što je Visoko pružalo u kriznim godinama.

Ja više nisam izlazio iz kuće nego mi je došao kući u sahat 8 u ponedeljak Hasanbag Zečević i Najli ef. Kadija i fratar iz Sutjeske koji su mene zvali da ja idem u konak da meni hazela (ustanici-buntovnici) neće ništa učiniti. I tu su kod mene sjedili do sahat deset, a ja sam tada stajao u hadži Ahmedagića kući, kad pogledah  s pendžera ( prozora) niz čaršiju, ali nakva velika svjetina ide kući mojoj. Na to ja učinih Hasanbegu : „ Eto ih na moju kuću, hajdete  bježite“. Ja sam ih ispratio do vrata i njima vrata zatvorio.

U kući ja, imam i moja supruga i dvije hizmećarice (sluškinje). Na to mi na vrata dođoše i počeše vrata obijati, a ja pobjegoh u jednu hudžeru i uzeh suprugu sa sobom, te promislih da mi supruga ne treba sa mnom te joj rekoh da iziđe i da mi dade jedan ibrik vode da uzmem abdest, jerbo sam namislio mrijeti ako uniđu unutra. Na to mi domaćica dade ibrik vode, te uzeh abdest (pranje ruku i nogu u pripremi za molitvu) i zatvorih se u onu hudžeru (ostava, mala i trošna kućica). To jesu jedna velika  vrata kao što je i  na odaji, a s liva (lijeva) su od halvata (sobe), a sa desna od magaze (stovarište , magacin) vrata. Kad je bilo 11 sahat uniđoše oni u kuću i počeše mene tražiti  i nigdje mjesto ostalo nije i svu su mahalu (kvart) premetnuli i rišćansku crkvu i naokolo bostane (vrtove sa  lubenicama) i tražili su me do 2 sahata noći.

Na osnovu napisanog može se zaključiti da je kuća  pisca memoara bila negdje na Perucu iznad  pravoslavne crkve. Interesantan detalj koji se spominje je prostor gdje su se sadile lubenice, što govori da su Turci koristili lubenice u ozbiljnoj količini, pa je ta navika prešla i na lokalno stanovništvo. Danas su rijetka mjesta gdje se gaji pokoja lubenica.

Po jednim podacima s kojim sam raspolagao, broj ustanika bio je 100, ali sad vidimo da je ustanak započelo 500 ljudi.

Niko od 500 duša da reče vrata od hudžere da otvore kao daim je Bog oči zalijepio i najpotlje đeriz (septička jama ) od  memišhane (aborta)( vanjski WC) digli preko avlije. Djecu su mi išćerali i kad su se zavili u feređu ( ženska duga haljina od čohe) i jesam čuo u hudžeri, kad je Kavazović vikao da im vide noge, da se ja nisam u feređu zavio. Na to kad je bilo 2 sahata noći i kad su mi kuću porobili, ondak su vrata zatvorili i ostavili stražu na vratima i oko kuće. I u Ahmedagića kući  su stražu ostavili. Na to sam ja u hudžeri promislio šta da radim, te smislih da ima u  mutvaku (kuhinja) šuba  u Moštre Mehmedbega avliju, te sam izašao iz hudžere te u halvatu (soba) pod dolafom (ormar) našao staru svoju nakvu saku (gornji dio dio muške  odjeće), te našao  nakve patinje (papuće, kućne cipele), i njih obukao te otalen u kuhinju  gdje sam uzeo s one šube još 5-6 ćerpića da pođem u Moštrinu avliju. I jesam  probao da mi je proći, ali malena je šuba bila, te kad sam se povratio, jesam s ognjišta oborio gvozdenu mašu,

( lopatica za ognjišta, kovana trougaona željezna lopatica za sačeve i zapretanje pepelom)

Te je ona straža čula u Ahmedagića kući, te  zavikaše:“ Tko je to?“ Ja na to pobjegoh svoju hudžeru. Oni dođoše te počeše tražiti i Avdo Keso golim nožem upri u moju hudžeru i kako ja nisam zatvorio vrata. Na to ja počeh vikati i psovati, pobjegoše u Ahmedagića kuću, te sam ja odmah za njima pod hajat (hodnik). Kad tuda Avdo Keso i Ahmedagića sluga i brat mu Fehim lavorverom na me da me ubiju. Ja sam mu lavorver oteo i kad sam lavorver imao uzase, kao da sam  lavorver imao uzase, kao da sam se nanovo rodio, te sam sve trojici oružje oduzeo i zaiskao im jednu  cigaru  koju su mi dali. Onda sam ih prepito tko je povod bio na moju kuću se udari. To su meni kazali nakav Smail bajraktar iz Doboja i da je on moje puške odnio i da je na konaku u Muje handžije u hanu. Zapovjedio sam da mi užegu fenjer i da dva Avda idu sa mnom, a Fehim čuva kuće. Kad smo izašli pred vrata, ima preko 40 zločinaca i to svi spavaju kao psi. Mi smo prošli, niko nas opazio nije i kroza svu čaršiju  do Mujova hana. Kad poglednuh: u moga punca Junuzbega Zečevića vidi se ćošku svjetlilo. Na to ja velim onom Avdi : „Hajde otidi  Junuzbegu i kaži  mu da sam ja u hanu izašao, ali ako kome drugom kažeš te dođu na me buntovnici, ja ću ubiti najprvo tvoga druga Avdu Kesu.“ On je otišao, a ja sam ostao kucajući na vratima dok su mi otvorili i pitam odadžije (vratare) gdje je Smail barjaktar i on mi kaza da je jednoj odaji, i jesam ja namislio odmah lavorverom u prsa, ali kad mi odaju otvoriše i sviću zažegoše, bijaše u toj odaji Salihbeg Čaluk

i 10 muhtara (starješina sela). Ja pitam za Smailbega, kaže mi Salihbeg da je otišao u sahata 2 noći kući i da je odnio puske moje. Salihbeg  mi dade ingeliju ( duga vojna puška regularne turske vojske) i 50 fišeka i on mi reče: „ Ja ti ništa ne mogu ,  eto ti puška, brani se!“. Na to dođe Junuzbeg Zečević  sa 7 momaka oružanih i meni kaže: „Ustani, hajde da idemo kući“. Na to mu ja odgovorih da „neću, jerbo će udariti i na tvoju kuću kao što i na moju i porobiti je, nego ću jaovdik ostati i kad se svane ko dođe na me, ja ću na njega pucati dok i oni ne ubiju mene.“ U to vrijeme bi dosti Bilečana  muhadžira  te sam ih ja lijepo nagledao i davao tajin (sljedovanje vojničkog hljeba), te pred njima bijaše Halidaga. Na ti moj odgovor Junuzbega nestade, ode nekuda. Evo ti ga sa istim Halidagom i kaže meni Halidaga: „Hajde mojoj kući, evo ti božije vjere, imam trojicu braće i 4 žene i 5 sanduka fišeka; dok svi u kući ne izginemo, ja te neću ispustiti“ I na to ja sam snjima kući otišao i bila mu je kuća odmah više hana, te oni isti dan dozvaše  Halidagu u konak i Junuzbega, te su Halidagu namjestili juzbašom (kapetan ispred 100 momaka), a Junuzbega  bimbašom (major) da idu sutra  na Maglaj pred Austriju. Buntovnici su namjestili na moje mjesto kajmakama (sreski načelnik, pomočnik velikog vezira)  hadži Ahmetbega Čobu. Sutradan, kad im je vojska gotovo bila pred konakom, ja sam namjestio jedno pismo na Junuzbega Zečevića da sam onu prvu noć  iz kuće izbjegao i da sam na Tarčin došao u kmeta i kmetovskog konja uzjahao i da sam otišao u Konjic. Kad je Junuzbeg moje pismo prinio, predao ga je kadiji i kadija je pročitao ga ustašima i ondak su se oni vjerovali da sam ja otišao u Konjic i nisu me poslije tražili. Taj dan otišao je i Halidaga i Junuzbeg, a ja sam ostao kod Halidagine kuće.Do dva večeri jesam obukao bosanske haljine,tj. silahšorske ( odjeća vojnika koji služi kao dvorska straža  i pratilac sultana) i lavorver za pas i u ruke ingeliju ( dugu vojničku pušku), te u sahat dva noću Junuzbegovoj kući otišao. Kad san prošao, na hamamu, na česmi bijaše ih Visočana abdest uzimaju i niko me nije poznao nije, te sam na dolnja vrata otišao, te sam tu bio dok su se Junuzbeg i Halidaga vratili.

Očito da je punac autora memoara, Junuzaga Zečević živio u kući koja se nalazila u današnjoj Zečevića bašći.

Iz kasabe  Turci podigoše vas sibjan (žene i djeca)  na sela. U to su se Junuzbeg dođe pa poče pričati kako su dočekali husare kod Šahin—kamena i pobili ih kako su  iz  Maglaja pobjegli.

Bitka kod Maglaja bila je 3. avgusta 1878.g. kojom prilikom je pobijeno 45 austrijskih vojnika.

„Die operation  Bosniens und der Hercegovina 1878. Wien 1878.

  1. Izdanje Austro-Ugarskog ministarstva rata.

—————————————————————————————————————–

Pita mene  šta ćemo sa djecom? Ja mu kažem : „ šta  ostali svijet radi“, te je i svoju i moju djecu digao u kulu na Dobro. Ja sa rekao Junuzbegu da mi kupi 15 tovara žita kukuruza  te razdjeli Bilečanima  i svi oni neka idu na Dobro.“ Kazaćeš im da su im to moja djeca kupila i da imaju gori ići da ih čuvaju“, te tako su preko 25 kuća Bilečana  i našu su djecu čuvali.Do dva noći smo ja i Halidaga sa momčetom pojahali konje.Itu bijaše iz Sarajeva došlo taj dan  preko 10 bajraka Sarajlija da idu se sa Austrijom biti i kad smo prošli kroz čaršiju, počeše vikati: „ Eno bježe, hajde da idemo ih vratiti.Jedni kažu :“ bogami ne idite za njima, ubiće vas“, te smo tako mirno prošli kroz čaršiju. Došli smo na dobro te sam ja u kulu jednu malu odajicu, te za me niko nije znao osim Junuzbega i nHasanbega i Halidage, te jesu Sarajlije  mnogo puta uz  11 dana dolazile da dignu Bilečane , ali Bilečani kažu njima: “Mi živi odavlen nećemo, mi čuvamo kajmakanov harem………