Arhiva članaka objavljenih na Visoko.co.ba

Zatvorena aščinica “Kod Hadžinice” – potvrda da smo na dnu!

altSa 31.12.2010 .godine saznao sam da legendarna i kultna aščinica “Kod Hadžinice” zvanično prestaje sa radom. Pripadam onoj generaciji Visočana koji su također išli na doručke kod Hadžinice, iskreno ne baš zbog toga što pretjerano volim pače od nogu, pače od glave ili kombinaciju to dvoje. Više sam išao tamo da osjetim ono o čemu su pričale generacije Visočana, a što se prepričavalo na raznoraznim sijelima. Htio sam nekako da budem dio toga kao neko ko je odrastao u Visokom. Neko ko je kao nadobudni balavac  mislio da je pokupio svu pamet svijeta, htio biti stariji nego jeste, pa je ulazeći u kultnu aščinicu naručivao ono što bi vidio od drugih: malo kiseliju terhanu, pa kombinaciju sitnog ćevapa i pača od glave i na kraju kovrc pite da sve to malo pritisne, zatim bi išla sutlija i na kraju samo čaša vode. Kasnije sam spoznao da takve kombinacije naručuju oni koji su noć prije negdje “ružili” cijelu noć uz konjak i neku dobru domaću rakiju. Suština moje gluposti i naivnog oponašanja starijih je bila u tome što ja nikad nisam pio alkohol u životu i puno mi je bolje bilo da sam naručivao i doručkovao nešto sasvim drugo.

altU tu aščinicu, svijetla obraza, da se ne postidim i ne osramotim pred gostima na doručke sam vodio Dinu Merlina, kompletnu grupu Divlje Jagode, Brunu Langera, Davora Gobca, Damira Urbana, Hladno Pivo, Ramba Amadeusa, Edu Maajku, Pips Čips & Video Clips, Halida Bešlića, Tifu, Tonija Cetinskog, Zabranjeno Pušenje i mnoge druge prijatelje, jer to je ustvari bio ritual i puno više od običnog doručka. Tim doručkom sam im htio pokazati Visoko … Bez obzira na zavidan broj mojih godina još uvijek nisam kompetentan da pišem o aščinici “Kod Hadžince” kao jednom od simbola Visokog. Zato sam zamilio jednog člana ove poznate visočke porodice da mi malo pomogne u pisanju teksta kako bi priča imala potpuni smisao.

Aščinica je otvorena u septembru 1961. godine i bila je djelo rahmetli hadžije Ismeta Ćatića, koji je ujedno i radio u njoj. Zanimljivo je da su, pored uposlenih radnika, u aščinici  uvijek radili skoro svi članovi Hadžijine familije. Za vrijeme školskih raspusta zanatu su se učila i sva djeca iz ove familije, aščinica im je bila kao druga kuća.

“Sva se familija iz inostranstva ili iz drugih gradove Bosne okupljala tu, svi smo bili koncentrisani u onom, nama jako bitnom prostoru. Život je htio tako da smo imali dva tragična slučaja u familiji, a Hadžinica je ušla u 77. godinu života, tako da niko nije imao da nastavi tradiciju” – ističe moja sagovornica.

altOno što je poraznije od ove priče o tome da niko iz familije nije mogao  nastaviti tradiciju, jer su se razišli po svijetu, jeste podatak koji slučajno saznah neki dan u kladionici kada sam sreo meni dragog Sekana (legenda FK Bosna op.a) koji je dio te familije i neko ko je radio zadnjih godina u aščinici. Na moje pitanje, jeste li to zatvorili aščinicu, dobio sam odgovor: “Dragi Jašo, u Visokom ljudi više nemaju ni za hljeba, kamo li da jedu u aščinici. Od prošlog Aliđuna svaki dan smo morali bacati hranu jer se nije prodavala iako smo kuhali male količine, uz sve to i Hadžinica je ostarila. A i Visoko ti više nije što je nekad bilo”.

Na kraju mi je savjetovao da stavim fiksnu dvicu na Ajax protiv Utrechta. Kad sam nevečer došao kući i pogledao teletekts vidio sam da je i Ajax izgubio 3:0.